Komentar: Struja

KRAĐA struje zapravo je društveni fenomen u Srbiji. Poprimio je takve razmere da bi, kada bi kradljivci kilovata odustali od ovog "posla", barem 400.000 domaćinstava moglo da se snabdeva energijom besplatno. A EPS zbog toga gubi 61 milion evra.

Ceo niz razloga je i kreirao ovakvu sliku u zemlji. I činjenicu da se i običan čovek odvaži da pozove priučenog električara i prespoji žice kada mu ugase struju.

Prvi je - zato što mu se isplati. Praksa pokazuje da se tek posle tri nelegalna priključivanja, odnosno krađe struje, na ovaj ili onaj način, kradljivac po pravilu legalno priključuje na mrežu. Tek tada mu računica ne ide naruku i više mu se isplati da legalno plaća račune nego zaostale kazne za priključenje. Takođe, iako država za otuđenje kilovata preti i kaznom zatvora, takva presuda se dodeljuje na nivou statističke greške. U najvećem broju slučajeva, samo će platiti taksu za ponovno priključenje od 4.000 dinara.

Drugi razlog je upravo društvena percepcija. Na gotovo svaki tekst "Novosti" o kradljivcima struje dođe i salva komentara potrošača koji imaju prosečan račun od 3.000 dinara mesečno. Ukoliko bilo ko od njih pređe cifru od 10.000 dinara duga za struju, automatski biva isključen.

U takvoj situaciji neće se nikada naći državne firme, kojima se masovno otpisuju dugovi. Iako je EPS otvorio tržište struje za privredu i ima pravo da isključi svakoga ko duguje, socijalna politika i dalje se deli - selektivno.

Samo prošle godine EPS je otpisao 2,39 milijardi dinara za dugove koje nije mogao da naplati. Logika, u kojoj svaki uzoran građanin koji je godinama plaćao svoja dugovanja, može da pomisli - zašto bih ja plaćao?