Svakom trećem kradu penziju

SINDIKATI procenjuju da u Srbiji ima najmanje 450.000 ljudi koji svakog dana odlaze na posao, a da ih poslodavci uopšte nisu prijavili ili im doprinose i poreze uplaćuju na iznos minimalne plate.

Najviše ih je u privatnom sektoru, ali slučaj službenice italijanske ambasade u Beogradu, o kojem su "Novosti" pisale u izdanju od utorka, otkriva da od sive ekonomnije ne prezaju ni države, pa ni one zapadnoevropske.

Ekonomisti objašnjavaju da je rad na crno najčešći oblik sive ekonomije. Najveći gubitnici su sami zaposleni, koje čeka minimalna ili nikakva penzija. Gubi i država, na kojoj je odgovornost da se sa utajama izbori. Pred samim radnicima nema mnogo izbora dokle god je bez posla zvanično najmanje 700.000 građana Srbije, koji jedva čekaju na zaposlenje.

- Borba protiv rada na sivo i crno je borba protiv drugih poreskih utaja, pre svega utaje poreza na dodatu vrednost - objašnjava Milojko Arsić, profesor Ekonomskog fakulteta. - Ako se smanje utaje poreza na usluge, poslodavci neće imati keša kojim će moći da plaćaju zaposlene. Međutim, ta borba je neizvesna dokle god je stopa nezaposlenosti visoka, i poslodavci to znaju. Radnici nemaju mnogo izbora. Bez obzira na iznos doprinosa i poreza, građani imaju isti nivo zdravstvene zaštite i mogućnost korišćenja škola, vrtića, puteva. Jedina razlika je budući iznos penzija, a retko ko posmatra stvari unapred.

Profesor radnog prava Darko Marinković, sa Megatrend univerziteta, upozorava na to da i sami zaposleni treba da se bore za svoja prava. Od države se, međutim, očekuje nedvosmislena poruka: da ko to radi - neće proći nekažnjeno.


- Ljudi treba da znaju šta potpisuju, kao i da znaju da brane svoja prava - kaže Marinković. - Treba da se obrate Inspektoratu rada, PIO fondu i Poreskoj upravi. Druga linija su sindikati, koji nisu dovoljno jaki u Srbiji. I, naravno, tu je i država, koja je najodgovornija, kao neko ko ima na svojoj strani zakone i institucije zadužene za njihovo sprovođenje. Država se upravo tu ponašala na jedan diskriminatorski način. Povezivala je staž u državnim preduzećima u nekoliko navrata. Tako je slala poruku da zaposleni ne treba da brinu - platiće država. Ali i poruku da budu ponizni građani, pa će i njima biti plaćeno.

Sindikati priznaju da među čalnstvom nemaju zaposlene u diplomatskim i konzularnim predstavništvima. Ali znaju za izbegavanje obaveza među drugim poslodavcima.

- Mi procenjujemo da je svaki treći radnik u takvoj situaciji - kaže Ranka Savić, predsednik Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata. - Sindikati dugo apeluju na državu da smanji poreze i doprinose, i verujemo da bi ih tako više poslodavaca plaćalo. Istina je da često ima dobrovljnosti, jer radnici jedino tako mogu da dobiju posao. Na državi je da to sankcioniše, ali nadležne institucije često to ne rade. One znaju da se to dešava. Smatraju da je bolje da naplate bilo šta nego da ta firma ode u stečaj. To je poniženje srpskih radnika.

DOKAZI, PA ITALIJANE NA SUD

TRAGOM priče Jasmine Stojanović, koja je radila u Ambasadi Italije, primala platu veću od hiljadu evra, a doprinosi joj plaćani na minimalac, pokušali smo da utvrdimo kome bi trebalo da se obrate evetnualno oštećeni radnici u diplomatsko-konzularnim odeljenima.

Inspektorat rada nema mogućnost provere, pošto je ambasada teritorija druge države. Da bi neka srpska institucija reagovala, morala bi da postoji odluka suda. Znači da je oštećeni pred sudom uspeo i da dokaže da su mu određena prava uskraćena i povređena.