Šta će biti s penzijama?

FISKALNOM strategijom Vlade Srbije predviđeno je da izdaci za penzije ove godine budu oko 509 milijardi dinara, što je oko 4,1 milijardu evra i 12,3 procenta nacionalnog dohotka (ili preciznije: BDP-a).

Zemlje Centralne i Istočne Evrope za istu namenu izdavaju 10 procenata svoga BDP. Ovde treba imati u vidu verovatnu potcenjenost našeg BDP za blizu desetinu, što bi značilo da su realni izdaci za penzije u Srbiji oko 11 odsto. Prema planu iz Fiskalne strategije oni bi 2018. godine trebalo da se smanje na oko 11 procenata, što je imajući u vidu potcenjenosti BDP Srbije oko 10 odsto. Nije planirano nominalno smanjivanje već zamrzavanje penzija, što uz rast inflacije i BDP obara njihov udeo u nacionalnom dohotku.

Kada početkom sledeće decenije ponovo bude donošen zakon o penzijama, verovatno će se primeniti iskustva nekih zemalja zapadne Evrope. Dakle, možemo očekivati da se fazno, na primer, po tri meseca godišnje, povećava starosna granica za odlazak u penziju, i to na 67 godina za žene i muškarce.

Razlog je jednostavan: godine provedene na radu sve više i više gube bitku sa dugovečnošću, te izdaci za penzije postaju sve veći teret javnim finansijama (a i žene duže žive od muškaraca, te samim tim duže primaju penziju).

Važno je ne dramatizovati ovu priču (što uglavnom rade oni koji imaju "evropska" primanja) i shvatiti da su penzije obaveza države i da je njihova isplata prioritet. Treba imati u vidu i da penzije malo utiču na uvoznu tražnju, kao i to da su penzioneri redovne platiše javnih usluga i često hranioci porodica.

Penzije su veliko pitanje i u najbogatijim zemljama sveta, gde one u proseku prelaze, za nas neverovatnih, hiljadu evra. U ogromnoj većini njih postoje planovi za pomeranje starosne dobi za penziju. Ovo je posledica procene kluba najbogatijih država, zvanog OECD, da će rashodi na penzije u proseku porasti na 11,4 procenta GDP 2050. godine, sa trenutnih 8,4 odsto.

Naime, kao kod nas i u većini drugih država ljudi se penzionišu ranije nego što je zvanično starosno doba. Pored toga, građani sve duže primaju penzije, što je sjajna vest za njih i njihove porodice ali neprijatna za javne finansije. To je posledica boljeg životnog standarda, odnosno unapređene zdravstvene zaštite i to je ono za šta se svako društvo bori.

Na primer, 1970. godine, prosečan Francuz koji je otišao u penziju mogao je da očekuje da će živeti oko 10 godina. Danas, očekivano vreme tokom kojeg će primati penziju iznosi 23 godine (isto je i u Belgiji i Austriji, dok je za oko tri godine manje u Italiji, Nemačkoj, Španiji, Kanadi, Australiji). Nešto gore stoje Grci, Britanci ili Poljaci, kojima se trenutno smeši prosečno "samo" 18 godina penzionerskog života.

Danas se očekivano trajanje života nakon 65. u Srbiji procenjuje na skoro 15 godina i očekuje se dalji rast (razlika između ove cifre i zvanične o prosečnom životnom veku od 75 godina je to što skoro petina ljudi umre pre 65).

Imajući u vidu da je to veliko povećanje u odnosu na period od pre nekoliko decenija, problem sa rashodima za penzije možemo shvatiti i kao poželjan.