Goran Nikolić: Gojaznost košta i šteti

MEĐU stogodišnjacima praktično nema gojaznih. Što osoba ima više godina, "tablice mortaliteta" daju joj sve manju šansu za preživljavanje sledećih godina, a vrlo važan faktor rizika za mnoge od fatalnih bolesti je nivo telesne težine. Broj kilograma je još direktnije povezan sa vitalnošću. Biti umerene težine nakon četvrdesetih verovatno je najjednostavniji recept za solidno zdravlje.

Interesantno je da su naše babe, i posebno dede, uglavnom bili ljudi srednje težine. Naravno, bilo je to zbog skromne ishrane. Nije sporno da je gozajnost noviji fenomen, koji počinje da poprima ozbiljne razmere od ranih osamdesetih, i to prvo na Zapadu. Učestalost gojaznosti kod odraslih u SAD je porasla (na čak 35% 2012), i praktično dostigla epidemijski nivo.

Danas se procenjuje da je gotovo 30 odsto svetske populacije gojazno, a referentne prognoze ukazuju da će čak polovina svetske populacije odraslih biti gojazna do 2030. Situacija u Srbiji još je tek nešto bolja, ali su prisutni loši trendovi. Naime, među odraslim Srbima je preko polovine onih koji imaju veću težinu nego što bi trebalo.

Gojaznost ima i snažan efekat na globalni BDP. Ekonomski uticaj, tj. godišnji trošak gojaznosti je oko 2.000 milijardi dolara ili 2,8 odsto svetskog BDP. Taj trošak je tek nešto manji od globalnog troška usled pušenja duvana ili oružanog nasilja i terorizma. Gojaznost je odgovorna i za velike troškove zdravstvenih sistema.

Pitanje koje se sve češće postavlja je da li ekonomski rast i unapređenje kvaliteta života može da objasne trend rasta gojaznosti. Novija istraživanja ukazuju na to da su bitni faktori gozajnosti (opadajući) troškovi ishrane, i to naročito je važno da li postoji veliki supermarket u blizini koji prodaje hranu uz znatne popuste. Mnoge studije su se bavile ulogom jeftinije i lako dostupne hrane, te ulogom fizičke aktivnosti. Npr. 27 ekonomskih faktora zajedno objašnjavaju 43 procenta porasta gojaznosti. Od tih faktora najviše uticaja ima rast potrošnje po glavi stanovnika u restoranima, te povećanje kupovine u hipermarketima.

Bitan element porasta broja kilograma je i, da ga tako nazovemo, rast visine. Naime, mladi odrasli muškarci u (Zapadnoj) Evropi su oko 11 centimetara viši nego njihovi vršnjaci bili pre jednog veka, i to, pre svega, zahvaljujući kvalitetnijoj ishrani i smanjenju bolesti, odnosno poboljšanju medicinske infrastrukture, odnosno uslova življenja. Naime, roditelji boljim razumevanjem higijene i ishrane unapređuju zdravlje i visinu, ali samim tim i težinu svoje dece.

U Srbiji je 54,7% procenata ljudi gojazno ili je u predgojaznoj kategoriji, pokazali su rezultati istraživanja "Batuta" iz 2014. o navikama odraslog stanovništva u ishrani i fizičkoj aktivnosti. Srbi kroz hranu unose mnogo više masti (41%) nego što preporučuje Svetska zdravstvena organizacija (30%), dok je unos belančevina i ugljenih hidrata u preporučenim okvirima (najviše kalorija dnevno unosi visokoobrazovano gradsko stanovništvo starosti od 20 do 44 godine). Preporuka SZO je da se dnevno konzumira najmanje dva litra tečnosti, dok stanovništvo u Srbiji dnevno pije tek oko dve trećine tog iznosa. Populacija Srbije tri do četiri puta nedeljno jede meso, dok gojazni ljudi sada češće biraju piletinu, što pokazuje da svest o važnosti pravilne ishrane raste. Srbi ne unose dovoljno voća (do tri puta manje od preporučene količine SZO), dok su od povrća najpopularniji krompir, pasulj, kupus i crni luk. Čak 69% stanovnika naše zemlje jede beli hleb, dok SZO preporučuje crni ili integralni hleb. Ljudi u Srbiji do 14 sati dnevno provode u stanju mirovanja u kome skoro da nema energetske potrošnje, dok je najčešća fizička aktivnost odraslog stanovništva put od kuće do posla (preporuka SZO je da se zdravi ljudi intenzivnim vežbama bave oko 75 minuta nedeljno).

Gojaznost je za protekle dve decenije u zemljama EU uvećana za 50 odsto, dok je u Srbiji skočila za čak 60 odsto, a kod naših mališana i više. Veličina porcije u Srbiji je pre 20 godina iznosila 333 kalorije, a danas čak 590 kalorija.

Samo sistematska borba protiv gojaznosti, koja bi se sprovodila u velikim razmerama, bila bi dovoljna da se prevaziđe problem rastuće gojaznosti. Naime, vlade, trgovci, proizvođači robe široke potrošnje, restorani, poslodavci, medijske organizacije, edukatori, zdravstveni radnici ili pojedinci, ne mogu sami postići napredak na tom polju.

Meksiko, Francuska, Japan, Danska, Finska, Mađarska su primeri zemalja koje su uvele porez na visoko kalorične i proizvode sa velikim udelom šećera, kao što su zaslađena bezalkoholna pića, konditorski proizvodi, čokolade, slatkiši, sladoled, žvakaće gume, energetski napici. Generalno, ovi porezi su postigli cilj, odnosno potrošnja ovih namirnica je opala, iako ne dramatično.