Časlav Ocić: Ne proklinjati sudbinu, već zasukati rukave

VLADA Srbije je od petog oktobra 2000. do danas usvojila više od stotinu strategija, od kojih je čak 36 bilo ekonomskih. Većina je ostala samo mrtvo slovo na papiru, jer su nekvalitetno urađene i ne rešavaju nijedan problem koji pritiska privredu i društvo Srbije. Najčešće njihov cilj nije bio primena i rešavanje gorućih razvojnih problema, nego prosto trošenje para iz donacija. Van očiju naučne javnosti, radile su ih manje-više iste grupe „eksperata“.

Ovako dr Časlav Ocić, ekonomista i dopisni član SANU, za „Novosti“ objašnjava zašto je Srbija krenula ekonomskom stranputicom i kako smo završili u ćorsokaku, bez jasnog plana kako da iz njega izađemo.

*Verujete li da nas je u „slepu ulicu“ odveo amaterizam i da je hiperprodukcija strategija obesmislila reforme?

- Vlada je odlučno odbijala izradu opšte strategije privrednog razvoja, iako je na tome insistirala i Svetska banka. Tražili su da definišemo prioritete investiranja, kako bismo im olakšali posao pri odlučivanju o odobravanju kredita. Doneli smo Strategiju suzbijanja siromaštva, kakva u Evropi postoji još samo u BiH. Ovakvi dokumenti se, inače, kao tehnička pomoć serviraju siromašnim afričkim zemljama, gde se ne očekuje nikakav razvoj u narednih nekoliko decenija. S obzirom na to da je Džefri Saks svojim reformskim savetima mnoge zemlje „drugog sveta“ pretvorio u zemlje „trećeg sveta“, može se očekivati da talas ovih „afričkih“ strategija zapljusne i istočnu Evropu. Naša sudbina izgleda da je odlučena 2000. na famoznom Bratislavskom samitu, kada je zaključeno da Srbija trajno mora da bude isključena iz evropskog razvoja, o čemu je našu javnost obavestio Vili Vimer, član nemačkog Bundestaga, a ne naša dva eksperta koja su tom samitu prisustvovala.

*Pre tri godine, kada ste tražili osnivanje Instituta ekonomskih nauka SANU, upozoravali ste na dramatične ekonomske pokazatelje. Da li su „brojke“ danas još gore?

- Kriza privrede se produbila i zahvatila gotovo sve segmente društva. Sve više dolaze do izražaja uzročnici krize domaćeg porekla. A već tada, pre tri godine, situacija je bila alarmantna. Stotine hiljada ljudi su izgubile posao, deficit platnog bilansa je enormno porastao, a spoljni i unutrašnji dug dosegao je kritičnu tačku. Povećao se jaz između nerazvijenih i razvijenih regiona, gotovo je nestala srednja klasa, višestruko se umnožio parazitski birokratski sloj, jer činovnički i funkcionerski posao jedini omogućavaju pristojnu zaradu, a korupcija omogućava brzo i lako bogaćenje. Opštom kriminalizacijom podrivena je ekonomska moć zemlje i ugrožena njena budućnost. S privredom u depresiji, uz visoku i stalno rastuću nezaposlenost, preti opasnost od iseljavanja radno najsposobnijeg dela stanovništva.

*Odakle krenuti u reforme? Koji su gorući ekonomski problemi?

- Nezaposlenost i beznađe da će taj i drugi krupni problemi početi ozbiljno da se rešavaju.

*Ako smo „dotakli dno“, mora valjda da krene nabolje. Kako da isplivamo iz krize?

- Termin „kriza“ ekonomska nauka pozajmila je iz medicine, u kojoj kriza označava prelomnu tačku posle koje bolesnik počinje da se polako oporavlja i, konačno, ozdravi ili kreće ka fatalnom ishodu - umire. Zato moramo da upalimo medijsko svetlo. Konstituisanje javnosti omogućilo bi ozbiljnu, analitičku raspravu o svim pitanjima uzroka nastanka i putevima izlaska iz krize. Te rasprave bi marginalizovale „odgovore“ na krizu, koje daju srpski političari, odnosno vodeći ekonomski „eksperti“. Njihovi „odgovori“ su ideološki intonirani, umnogome protivrečni, promenljivi, pre svega smušeni i površni, nestrateški i ispod potreba i zahteva vremena. Pogrešne, uglavnom proizvoljne odluke pokazale su i ogromnu količinu neznanja ne samo osnovne ekonomske logike, nego i nepoznavanje tekućih i dugoročnih globalnih i evropskih ekonomskih, tehnoloških i političkih procesa.

*Gde su dosadašnje vlade grešile u rešavanju ovog problema?

- Uspešan izlazak iz začaranog kruga siromaštva pretpostavlja ogroman napor da se stopa investicija podigne s jednocifrenog na dvocifreni procent. Petnaest do 20 posto stranih direktnih investicija koje će pospešiti tehnički progres i olakšati izvoz svakako su dobrodošle.

*Možemo li to da uradimo sami ili su nam potrebni „dobrotvori“ i „tutori“?

- Koncept naših „reformatora“ u osnovi je imao primitivnu ideju da smo mi nesposobni da se razvijamo i da našu privredu mogu da razviju samo strani strateški investitori. Oni će dakle, raditi jutarnju gimnastiku, a nama će jačati mišići. I to iz čiste ljubavi prema nama...

- Mora da se priđe izradi opšte strategije. Treba da dobijemo odgovore šta da se radi na srednji i dugi rok. Pritom, ne manje važni su odgovori na pitanja kako ostvariti poželjnu strategiju i ko su subjekti razvoja, to jest koji socijalni akteri mogu da iznesu pozitivne promene. U tim okvirima prići će se i izradi „optimalne strategije ekonomskog razvoja“.

*Da li su radikalni potezi neminovni i hoće li se i ovog puta sve slomiti na leđima običnog čoveka?

- Strateški pristup isključuje svaki radikalizam. Gašenje vatre ili ad hok odluke donete u iznudici ugrožavaju realizaciju svake strategije. I narodna poslovica kaže: što je brzo, to je kuso. Ili, učeno rečeno, na srednji i dugi rok - neodrživo.

*Grešimo li što svi čekamo neka čarobna rešenja? Moramo li i sami da se trgnemo?

- Proputovao sam znatnim delom Zemljinog šara i stekao utisak da nismo ni bolji ni gori od drugih. Možda smo naivniji, jer verujemo u ekonomska i druga čuda. Tako smo lak plen raznim belosvetskim šarlatanima i čudotvorcima.

*Ljudi su demotivisani i siti tranzicije. Postoji li neka energija koja ih može pokrenuti?

- Sigurno se neće pokrenuti pretnjom da predstoje bolni rezovi, uz obećanja da će posle tih višegodišnjih patnji naglo, sami od sebe, da procvetaju privreda i društvo. Ljudi će se sami pokrenuti kada vide da postoje realni izgledi da se zaposle, rade, pristojno zarade i ostvaruju se kao ličnosti.

*Može li Srbija da izdrži sve više izdržavanih koji su brojčano nadjačali zaposlene?

- Nikako. Broj produktivno zaposlenih mnogo je manji nego onih koji su formalno zaposleni. Tu pre svega treba odbiti sve veći broj birokrata koji rade na izmišljenim, nepotrebnim poslovima za više nego pristojnu platu.

*Da li smo, iako siromašni, i mi postali društvo u kome je profit jedino merilo stvari?

- Vlada je postala korporacija, i bolnica je korporacija, to je i škola, i naučnoistraživački institut, čak i crkva, vojska je profesionalna, plaćenička... Ciljna funkcija korporacije je maksimalan profit. Dakle, škola ne obrazuje i vaspitava, naučnici ne tragaju za istinom, vojnici ne brane zemlju, sveštenici ne brinu o dušama vernika, svi su u biznis sektoru, u trci za maksimalnom dobiti. Ako u svetu dominiraju tendencije zamene kulture zabavom, ako obrazovanje zamenjuje obuka, a nauku tehnike ubeđivanja, a politička scena poprima sve više obeležja cirkusa i stočne pijace, šta mi u Srbiji, koji smo u svetskoj proizvodnji, izvozu i patentima statistička greška, možemo da uradimo? U globalnim i evropskim razmerama - ništa!

*A u lokalnim razmerama?

- Naši pesimisti kukaju, cmizdre i oplakuju svoju sudbinu, a optimisti ozarena lica veruju u čuda i pomoć mađioničara sa strane, onih koji nam neminovno donose progres i svake miline svetle budućnosti. I pesimisti i optimisti koriste mogućnosti pogrešnog izbora. A šta rade realisti? Oni suču rukave! Ne proklinju svoju sudbinu, već se drže stare srpske poslovice: Kad đavo kuca na vrata, ti - radi! A ako ništa ne radimo, sigurno nam neće biti bolje. Da radimo na opšte dobro i na - sebi. Ne zaboravimo reči mudrog patrijarha Pavla: Biće nam bolje kad budemo bili bolji.

MLADI NEMAJU ILUZIJE O PEČENIM ŠEVAMA

*HOĆE li se Srbija i 2020. godine boriti sa istim problemima?

- Nisam vidovit, ali posmatram pažljivo sva događanja i pokušavam da otkrijem klice budućih pozitivnih i poželjnih promena. Obilazeći sela i varoši Srbije, sve više srećem mlade ljude koji su se oslobodili iluzija da s beogradskog i briselskog neba padaju pečene ševe. Oni su shvatili da evrokrati u Briselu i birokrati u Beogradu brinu samo svoju brigu, a ne i narodnu. Taj mladi svet ne čeka da im drugi rešavaju probleme. Sami su zasukali rukave i na principima solidarizma rešavaju svoje probleme. Oni su tvorci i „implementatori“ strategije nade, kao strategije opstanka i razvoja. A verovatno i garant da će Srbije uopšte i biti 2020. godine.