Privatizacija pojela 800.000 radnih mesta

TEK svaki deseti radnik koji je bio zaposlen u nekom od giganata devedesetih godina u Beogradu i danas ima posao. Tada su samo dve fabrike, Industrija motora Rakovica i Industrija motora i traktora, angažovale oko 18.000 ljudi, a danas ih u svim pogonima u prestonici nema više od 13.000! Ekonomisti i sindikati slažu se s činjenicom da se privatizacija u Srbiji slomila preko leđa radnika. U proteklim decenijama, donela je pad proizvodnje, mnogobrojne malverzacije tokom promene vlasničke strukture, korupciju, siromaštvo i - armiju nezaposlenih.

Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Ljubodrag Savić, podseća da je pre dvadeset godina u Srbiji u industriji bilo angažovano 1,1 milion ljudi i napominje da ih danas ima jedva 275.000. Bez posla je, dakle, tokom privatizacije ostalo više od 800.000 radnika!

- Najteže su pogođene sredine u kojima je postojala po jedna fabrika od koje je živeo čitav grad, a sa njihovim gašenjem su ta mesta opustela i „umrla“ - priča Savić. - Sada je neuspeh privatizacije doveo do velikih razlika među regionima, a najgore je u pograničnim područjima, južnoj i istočnoj Srbiji, Kuršumliji, Prokuplju, Vranju, Pirotu. U Nišu je bilo više od pet giganata, a danas ne postoje ni mašinska industrija ni elektroindustrija u ovom gradu.

I dr Nada Novaković, stručni saradnik u Institutu društvenih nauka u Beogradu smatra da su radnici ili „plave kragne“ najveći gubitnici srpske tranzicije.

- Optuženi su kao „bivši samoupravljači“, a sve što su ranije generacije i oni stvarali je prodato - napominje dr Novaković. - Ukinuto im je pravo na rad, ali i na lečenje i sigurnost za vreme traženja novog posla. Radnici su razjedinjeni, osiromašeni i sukobljeni, a to je povoljno tle na kome se uvećava interes kapitala, a ofanziva preduzetnika protiv radnika se zahuktava. Tranzicija je radnicima donela materijalnu i drugu nesigurnost, od gubitka posla do nemogućnosti zadovoljavanja osnovnih životnih potreba.

Naša sagovornica podseća da je Srbiji 2001. godine ponuđen kredit za sveobuhvatan socijalni program, ali da ga je tadašnja vladajuća ekipa odbila.

- Odlučili su se za strategiju „od slučaja do slučaja“, odnosno socijalni program je bio tamo gde je država to odredila - objašnjava stručni saradnik Instituta društvenih nauka. - Novi vlasnik ga je isplaćivao u zavisnosti od prilika i bliskosti sa vlastima. Socijalni programi su dodatno raslojili radništvo i sukobili njihove interese. Više od 90 odsto novca otišlo je u potrošnju i nije moglo bitnije da poveća zaposlenost. Najbrojniju i najugroženiju grupu radnika čine oni koji uopšte nisu dobijali sredstva za otpremnine, poput tekstilaca i kožara. Posebno teško su do svog socijalnog programa došli radnici TK „Raška“ iz Novog Pazara. Radnice su protestovale 57 dana, čak su i štrajkovale glađu, da bi država pronašla „izgubljena“ sredstva socijalnog programa.

Od onih koji su dobili otkaze, nisu mnogo bolje prošli ni radnici koji su nastavili da rade u privatizovanim preduzećima, jer mnogi ne primaju plate po više meseci, čak i godina, a zarade im se isplaćuju „na ruke“ bez uplate doprinosa. Profesor Savić ističe da je bilo i mnogo malverzacija i zloupotreba vlasnika, koji su „izvlačenjem“ kapitala umanjivali vrednost akcija zaposlenih i firme postepeno uvodili u stečaj.

- Osim izgubljenih radnih mesta, našu privatizaciju svrstavaju u red najlošije sprovedenih i zbog uništene industrije i proizvodnje koja nije ni blizu predtranzicionom periodu - ističe profesor Savić.

- Učešće industrije u BDP-u je na kraju raspada bivše Jugoslavije bilo 44 odsto, a sada je svega 18,1 odsto. Štetu zbog loše privatizacije ćemo plaćati i u narednom periodu. Biće nam potrebno bar 20 godina da se „vratimo“ na nivo na kojem smo bili 1990. godine.

Stručnjaci navode da je konačan rezultat privatizacije poražavajući - od fijaska zbog niske cene za koju smo prodali naše fabrike do sumnjivih poslovnih aranžmana čije ćemo posledice trpeti i u narednim godinama.

- Poražavajući je podatak da je skoro sve rasprodato i da za sve to, u periodu od 2001. do 2012. godine Srbija nije dobila više od 2,8 milijardi evra - ističe Nada Novaković.

- U međuvremenu su javni i ostali dugovi višestruko uvećani, u zemlju je ušla 71 milijarda (krediti, donacije, depoziti građana), a ilegalno je izneto 50 milijardi evra!

Rezultat svega je da nema kapitala za pokretanje privrede niti za saniranje nastalog siromaštva građana.

I profesor Ljubodrag Savić smatra da smo naše fabrike prodali za bagatelu.

- Samo jedna rumunska banka je prodata za 3,6 milijardi dolara - navodi profesor Savić. - Znači da je cela srpska privreda vredna skoro kao jedna rumunska banka!