Pirot: Nove gazde donose samo katanac

OD 18 malih i srednjih preduzeća u Pirotu, koja su promenila vlasnika, u deset slučajeva privatizacija je raskinuta jer novi poslodavac nije ispunjavao ugovorne obeveze. Nažalost, u mnogim firmama poništenje ugovora se odužio poprilično, pa su one očerupane i uništene. Čak 55 odsto svih privatizacija je raskinuto, po čemu je Pirot neslavni srpski rekorder.

Na osnovu raznih socijalnih programa, u Pirot se iz republičke kase do sada slilo preko 2,5 milijardi dinara, a isplatu ovih prinadležnosti od oko 800 miliona dinara, trenutno očekuje još 800 radnika „Prvog maja“, koji su višak posle privatizacije hala konfekcije koje je, uz pomoć državnih subvencija Srbije kupila slovenačka „Mura“. Jedna od posledica tranzicije i privatizacije je i opora činjenica da je od nekadašnjih 30.000 industrijskih radnika, posao zadržalo svega oko 5.000, što će reći tek svaki šesti. Da nije „Tigrove „ fabrike auto-guma, koja je sa svojih 2.500 gumara u stopostotnom vlasništvu francuskog „Mišelina“ i donekle „Prvog maja“ Fabrike obuće, koja grca u problemima, ali se nada boljim danima, u Pirotu ne bi ni postojala organizovana proizvodnja!

U istoriju su otišle fabrike poput opljačkanog „Poleta“ sa oko 3.000 radnika, „Piroteks“, u kojem je radilo 2.500 tekstilaca, koji su radili za tržište Egipta, Rusije, Italije i drugih zemalja i bili najveća samostalna predionica na Balkanu, „Dragoš“, sa oko 1.200 kožara, „Progres“, koji je uništen klasičnim lopovlucima Zorana Kostića, za kojim je raspisana međunarodna poternica. U najboljim danima, u ovom građevinskom komibinatu radilo je više od 4.000 građevinara, od kojih mnogi u Rusiji. Tu je i „Prvi maj“ koji je sa svojim pogonima van Pirota zapošljavao oko 7.000 tekstilaca. Zatim slede mnogo manja preduzeća sa 200 do 1.000 radnika, kao što je pokradena prevoznička firma „Autotransportno“ , koju je do temelja uništio Boban Stančić, čovek sa debelim sudskim dosijeom. U Pirotu kažu da bi ovaj novopečeni srpski kapitalista morao da se nađe u ekonomskim enciklopedijama, jer su uspeli da unište kompanije koje su radile s „živim novcem“ odnosno gotovinom.

„Grafika“ je takođe na spisku bivših firmi, „Radnik“ i „Budućnost“ čije je radnike-šivače zaštitne opreme, novopečeni vlasnik zaključavao. Naravno, posle svega i ova privatizacija je raskinuta. „Niskogradnja“, sasvim solidno lokalno preduzeće za puteve koje je u momentu privatizacije imalo 15 miliona dinara gotovine, takođe je očerupano do koske, a predsednik UO u ovoj firmi bio je već pomenuti Zoran Kostić, kome je na zahtev Tužilaštva oduzet deo imovine stečene kriminalom. „Suko“, je radio po američkim standardima, i bio veliki izvoznik boja za Belorusiju. Ni ta firma više ne postoji, kao ni mnoge druge.