Labudova pesma duhovnosti

USPON i pad Dušanovog carstva jedna je od najupečatljivijih epizoda nacionalne istorije. Raspad države Nemanjića, međutim, nije prekinuo duhovnu nit koja se neprekidno odmotavala od vremena Svetog Save. Štaviše, uprkos rasparčavanju državne teritorije i približavanju turskih osvajača, tokom 14. veka trajala je labudova pesma srpske srednjovekovne crkvenosti i duhovnosti.

To, međutim, ne znači da je Crkva svoju misiju obavljala bez neprilika i dubinskih problema. Rasparčavanjem državne teritorije nestao je i koncept simfonije odnosa svetovne i duhovne vlasti. Svaki od osamostaljenih lokalnih velikaša, zapravo, želeo je da sebi podredi crkvenu organizaciju na svojoj zemlji.

"Izmirenje sa Carigradskom patrijaršijom nije donelo Srpskoj crkvi ni mir ni spokojstvo. U međusobnoj borbi oko prvenstva u obezglavljenoj carevini značilo je veoma mnogo na čijoj će strani biti patrijarh Srpske crkve. To je bio glavni razlog što sabor koji je trebalo da izabere naslednika patrijarha Save Četvrtog nije mogao biti sazvan. I knez Lazar i Đurađ Balšić hteli su da za poglavara nametnu svog čoveka", beleži crkveni istoričar Đoko Slijepčević.

U takvoj atmosferi Crkvom su kormilarila čak četvorica srpskih patrijaraha. Bez obzira na partikularnost i autarkičnost nekadašnjeg državnog prostora, Crkva je obavljala svoju misiju. Manastiri su živeli nepromenjenim životom, a velikaši su nastavili vladarsku tradiciju podizanja zadužbina i darivanja hramova.

Turska pretnja, međutim, neupitno se bližila. Posle katastrofe na Marici 1371. godine svima je bilo jasno da osvajački put Turaka vodi preko Srbije. Bitka na Kosovu 1389. godine, koja se odigrala za vreme patrijarhovanja Save Petog istorijska je prekretnica - turski faktor od tada postaje konstanta u srpskoj istoriji, sve do modernog doba.

Država despota Stefana Lazarevića, pa i Đurđa Brankovića, uprkos vazalnom odnosu prema Osmanlijama, ne samo da se održala, već je bila i mesto procvata kulture, umetnosti, duhovnosti... Relativno zatišje i privredni procvat omogućili su da Srbija 14. veka postane utočište brojnih monaha, pisaca, intektualaca, koji su bežali iz oblasti u kojima se već bila učvrstila turska vlast.

Najveći duhovnici svog vremena, Grigorije Camblak i Konstantin Filosof, došli su u Srbiju posle 1402. godine. To je i doba masovne selidbe bugarskog, grčkog i srpskog monaštva ka severu, što je uslovilo novi talas crkvenog graditeljstva. U novopodignutim manastirima Manasija, Gornjak, Koporin, Ždrelo, Ljubostinja, pisalo se, slikalo, prevodilo i širilo znanje više nego ikada ranije. Ove blagodati široko su koristile i svetovne vlasti, jačajući državu i njenu diplomatiju.

PROČITAJTE JOŠ - OSAM VEKOVA SPC: I crkva po meri carstva

Pod okriljem Srpske crkve bujalo je impresivno umetničko stvaralaštvo. Posebnu pažnju zavređuju brojna žitija, literarna dela, poezija, kao i prevodi bogoslužbenih knjiga i rasprava, vizantijskih zakona i dela posvećenih politici i uređenju države. Pod svodovima manastirskih konaka radile su škole freskopisa i ikonopisa, umetničkih zanata, a govorilo se na mnogim svetskim jezicima - grčkom, srpskom, mađarskom, arapskom, turskom... Despot Stefan među učenjacima tog vremena smatran je i nazivan "novim Ptolomejem".

Politička stvarnost, međutim, bila je surova i sva diplomatska umešnost i državnički talenat despota Stefana i Đurđa tu nisu mogli da pomognu ni "za jotu". Osmanlije su imale tvrdi naum da u svakom smislu pokore Srbiju i nastave svoj pohod ka srednjoj Evropi. Time je zaustavljena i srednjovekovna kulturna renesansa srpskog naroda.

PROČITAJTE JOŠ - OSAM VEKOVA SRPSKE CRKVE: Riznice blaga i molitvi

Vreme od smrti patrijarha Arsenija Drugog, za koga se uzima da je umro 1463. godine, pa do obnavljanja Pećke patrijaršije 1557. godine, predstavlja najtamnije doba u istoriji Srpske crkve. Posle pada Despotovine 1459. godine, ubrzano su gubile samostalnost i ostale srpske oblasti: Bosna je pala u turske ruke 1463, Hercegovina 1482, a Zeta, ugrožena sa raznih strana, održala se do 1499. godine. Kraj 15. veka, ispunjenog borbom za očuvanje bar nešto samostalnosti, doneo je svim srpskim zemljama tursko ropstvo.

BEZ PREVOĐENjA U ISLAM

ODNOS zvaničnih turskih vlasti prema crkvi bio je prvih decenija turskog ropstva više tolerantan nego nasilnički, s izuzetkom osvajačkog pohoda u kome "postrada mnogi čestiti hrišćanin". Hroničari ovog vremena zapisuju da nije bilo prinudnog preveravanja, ali nije nikome bilo ni zabranjeno da primi islam. O tome postoji nekoliko jasnih svedočanstava. Većina hramova ostala je neoštećena, ali je duhovni život u njima postepeno slabio.