Afera Holmec

Vest da je „beogradski advokat Dušan Bratić protiv Milana Kučana i još pet drugih lica podneo kaznenu prijavu srpskom tužilaštvu za ratne zločine“ izazvala je veliku pažnju slovenačkih medija i javnosti, i nametnula pitanje – kako je moguće da su ratni zločini iz 1991. godine u Sloveniji i dalje nerasvetljeni?

SNIMAK ORF-a Da bismo razumeli tehniku prikrivanja istine u „primeru Škofije“, o kome je bilo reči u prošlom broju „Pečata“, moramo podsetiti na dešavanja kod Holmeca, malog graničnog prelaza ka Austriji. Anali beleže da je tokom borbi, koje su trajale dva dana, ispaljeno preko 100.000 metaka, te da su vojnici JNA, većinom regruti, hrabro odolevali napadima slovenačkih teritorijalaca i policajaca. Ljuti boj je odneo živote nekoliko vojnika JNA i dva slovenačka policajca. Petnaestak godina kasnije je, zahvaljujući austrijskim izvorima, u javnost procurio snimak na kome se lepo videlo kako su pripadnici slovenačke TO i policije raspalili rafal po vojnicima JNA iako su se oni već predali, podigavši beli čaršav. Kamere austrijskog ORF-a su sve to zabeležile. Jasno se vidi i kako bolnička vozila odvoze ranjene.

PROGON NOVINARA

Kada su se „Slovenačke novice“ 1999. godine usudile da prve objave istinu o događaju kod Holmeca (koji se, da cinizam bude potpun, svake godine obeležava kao Dan slovenačke policije – zbog pogibije dva lokalna policajca), javnost se našla u šoku. Sve je završeno medijskim linčem novina i njenog urednika.

Autor teksta, novinar Bojan Buđa, našao se na meti sunarodnika, optužen za izdaju domovine i „vređanje veterana desetodnevnog rata za Sloveniju“. Ubrzo je dobio otkaz, na cedilu su ga ostavile i kolege iz novinarskog ceha; štaviše, najbolja pera slovenačkog novinarstva utrkivala su se u „razotkrivanju Budjine zavere“, pri čemu su objavljivanje „sumnjivih dokumenata“ o tom zločinu pripisala „političkim igricama“ u vrhu tadašnje politike i vlade.

Sudbina novinara Bojana Budje osvetljava i kako je sahranjeno istraživačko novinarstvo u Sloveniji: zbog članka o Holmecu i salvama metaka na vojnike JNA prilikom njihove predaje, novinara Bojana Budju je osudio čak i Sud časti Društva novinara Slovenije, i to zbog kršenja – kodeksa časti.

Poučeni Budjinim primerom, gotovo deceniju kasnije su se neki drugi novinari usudili da ponešto istražuju o ozloglašenom incidentu kod Škofija, gde su, prema tvrdnjama očevidaca, uprkos prekidu vatre slovenački policajci 29. juna 1991. pobili pripadnike JNA koji su se nalazili u kamionu.

Na tu temu je ljubljanska „Mladina“ 2006. godine objavila stidljiv zapis pod naslovom „Jesmo li nevini? Neistražene mračne strane herojskog osamostaljenja“. Usledio je sličan „topli zec“ kao i posle članka o „aferi Holmec“ – svi slovenački mediji su upregli sve snage da utvrde kako su informacije o egzekuciji kod Škofija uopšte dospele u javnost. Činilo se da nikoga ne zanima – šta se zaista desilo? Odgovor na to pitanje zapravo i nije bio važan za slovenačku politiku i javnost, a i kako bi – već se uvrežio mit o junaštvu slovenačkih snaga u „odbrani Škofija“. Tako je državni interes – sprečavanje istini da izbije na videlo – prevagnuo. Bio je jači od istine.

DEMANTI IZ BEOGRADA

U opisanim trvenjima u slovenačkom društvu među prvima je stradala Neva Miklavčič, tadašnja predsednica slovenačkog Helsinškog monitora. Ona je prva upozorila na zločin kod Holmeca. Mediji su je čerečili i prikazali krajnje negativno, a zbog navodnih „uvreda“ slovenačkih policajaca – našla se i na sudu. Najveće iznenađenje je usledilo potkraj 2006. i početkom 2007. godine, kada je naprasno čak i iz Srbije, i to s najvišeg mesta – od strane zvaničnih organa, lansirana informacija da u pucnjavi kod Holmeca „nije bilo žrtava i da su preživeli svi vojnici“, iako se na snimku ORF-a videlo kako su pali pokošeni rafalima… Pretpostavlja se da je službeni Beograd tim „demantijem“ činjenica tada išao naruku slovenačkim vlastima u cilju sopstvenog napretka u evroatlantskim integracijama, pošto je Ljubljana Beogradu na tom planu obećala pomoć.

Kako bilo, u Sloveniji je „javka“ iz Beograda iskorišćena kao argument da se afera gurne pod tepih, pri čemu su i slovenačka vlast i „sedma sila“ spremno prenebregli činjenicu da je protivna zakonu svaka pucnjava na vojnike koji su se predali, kao i svako njihovo ranjavanje ili maltretiranje posle predaje…

Ali hrvatski „Nacional“ nije stao tamo gde su posustale slovenačke kolege nego je 2006. obelodanio da su slovenačke snage kod Holmeca posle predaje vojnika JNA ubile trojicu regruta: 19-godišnjeg Antonija Šimunovića iz bosanske Jablanice, Gorana Maletića iz Novoga Sada, i 18-godišnjeg Zorana Ješića iz okoline Pančeva. Prema nalazima patologa, Šimunović i Ješić su odmah umrli, dok je Maletić posle nekog vremena iskrvario.

MILAN KUČAN I EU INTEGRACIJE SRBIJE

Vrhunac travestije je usledio u haškoj sudnici, gde je Milan Kučan, svedok na suđenju Slobodanu Miloševiću, 2003. godine vehementno tvrdio da kod Holmeca nije bilo nikakvog zločina. Nije odustao od te tvrdnje čak ni kad mu je u sudnici emitovan snimak.
Posle toga se u Sloveniji samo povećavao pritisak na one koji su tražili temeljnu istragu afere Vič-Holmec. Zato možda nije neočekivano da je čak i tužiteljka Karla del Ponte odbila da istražuje zločine počinjene u Sloveniji (konkretno: aferu Škofije i aferu Vič-Holmec), ocenivši da su to marginalni, mali primeri kojima se Haški tribunal neće baviti. Potom je sve palo u zaborav…

Jesu slovenačke vlasti potkraj devedesetih, pod pritiskom i međunarodne javnosti, obnovile istragu o slučaju Holmec, ali je rezultat bio isti kao i 1991. Utvrđeno je da „zločina nije bilo“, te da su regruti JNA „ubijeni u borbi“. O svemu tome bi trebalo da su sačuvani pravi podaci i u arhivima JNA – ali srpski organi nikada nisu pokrenuli to pitanje, iako su među žrtvama i državljani Srbije.

Zašto? Na to pitanje nam odgovor nudi aktuelna Kučanova reakcija na beogradsku krivičnu prijavu; Kučan je neuvijeno i ničim izazvan naprasno skrenuo temu sa nje na napredak Srbije ka Evropskoj uniji. Jasno je da Kučan nije bez razloga pomenuo Evropsku uniju. U tom odgovoru se krije svima jasno razumljiva pretnja. Slovenija trenutno podržava Srbiju na putu u EU, a zauzvrat od Srbije očekuje da joj ne pravi probleme. To je glavni razlog zašto kažnjavanje odgovornih za zločine nad pripadnicima JNA u Sloveniji – već 28 godina tapka u mestu.

Nameće se i pitanje – ako su zapovednici srpskih trupa odgovarali za zločine svojih podređenih, iako su čak i sami gonili zločince (poput generala Vladimira Lazarevića na Kosovu), zašto na isti način ne bi bili kažnjeni i odgovorni u Sloveniji koji ne samo da nikoga nisu gonili nego su svesrdno zataškavali razotkrivanje zločina počinjenih na slovenačkom tlu od strane slovenačkih snaga?

Na pitanje zašto ga Janša stalno napada, Marjan Čad je rekao: „Janša zna da previše znam o likvidaciji vojnika kod Škofija i o ratnom profiterstvu tokom šverca oružja…“

NESTALA DOKUMENTACIJA MARJANA ČADA

Slučaj Škofije u Sloveniji je i dalje obavijen velom (državne) tajne. Kada je autorka ovog teksta pre nekoliko godina istraživala tu sumornu priču, dobro obavešteni izvori u Sloveniji potvrdili su da je likvidacija pripadnika JNA zaista usledila u vreme primirja sklopljenog kod Škofija. I obdukcija poginulih, kao i nalazi koji su poslati u Zagreb, otkrili su da zvanična slovenačka verzija – nije tačna.

Prema jednom od izvora, originalnu dokumentaciju i podatke o stvarnim razmerama zločina posedovao je Marjan Čad, Slovenac, general JNA koji je sa svojim ljudstvom munjevito i bez žrtava uspešno zaposeo granicu SFRJ prema Italiji.

Prema toj verziji, Čad je ta osetljiva dokumenta čuvao brižno, van granica Slovenije, ali su pre nekoliko godina odatle „netragom nestala“.

Kada sam o tome u Beogradu razgovarala sa (sada pokojnim) admiralom Stanetom Brovetom, tvrdio je da o svemu tome postoji potpuna dokumentacija u arhivima JNA. Da se „sve to zna“. Ali arhivi su ostali nedostupni.

Marjan Čad je o tome prozborio u razgovoru za zagrebački „Globus“ decembra 1993. godine. Priliku je iskoristio da javno prozove tadašnjeg ministra odbrane Janeza Janšu pitanjem „zašto nikada ne progovara o incidentu kada su posle potpisivanja primirja njegove jedinice pucale na vojnike JNA na putu između Škofija i Ankarana?“. Čad je u istom dahu dodao da bi njegovi zemljaci „morali da se zamisle nad sopstvenim zločinima“. Na pitanje zašto ga Janša stalno napada, rekao je: „Janša zna da previše znam o likvidaciji vojnika kod Škofija i o ratnom profiterstvu tokom šverca oružja…“

Čad je potvrdio i da je u skladištu u Metliki, koje je bilo pod neposrednim nadzorom Janeza Janše, 90-ih godina bilo moguće kupiti sve vrste topova, pušaka i municije. „Janša zna da ja znam sve o krijumčarenju oružja preko Luke Kopar“, naglasio je Čad.
Trinaest godina kasnije, u razgovoru za „Mladinu“, izneo je i nov podatak – da je 28. juna 1991. u Ljubljani bio potpisan dokument između Milana Kučana i admirala JNA Staneta Broveta o primirju, ali to primirje „slovenačka strana nije ispoštovala“.
„Ujutro su me zvali jer su blizu graničnog prelaza Škofije iz zasede ubili kapetana Pantelića, još jednog vojnika i vozača, koji je bio civil. Otišao sam tamo da vidim mrtve“, svedočio je general JNA Marjan Čad. I na tome se završilo. Prolazile su godine, decenije…

PROČITAJTE I: 28 GODINA OD KRVAVOG RATA U SLOVENIJI: Vojnike JNA u Deželi ubijali teroristi

IZUZETNI STATUS

Ni o trgovini oružjem, koje je u režiji Janeza Janše i Andreja Lovšina uprkos embargu na tlu nekadašnje Jugoslavije liferovano po paprenim cenama zakrvljenoj bivšoj braći na jugu bivše zajedničke države, sve do danas nije pokrenuta meritorna istraga. O detaljima se zna bezmalo sve, ali je istraga, pokrenuta i u slovenačkom parlamentu, zahvaljujući tadašnjem naređenju Janeza Drnovšeka, prvo s mesta slovenačkog premijera a potom i predsednika države, ostala jalova.

Po istoj matrici, i zločini slovenačke TO i policije uspešno su zataškani s blagoslovom slovenačke države.

Štaviše, Slovenija je zbog malog intenziteta sukoba na svom tlu i svog „izuzetnog statusa“ (s obzirom na to da je relativno brzo postala članica EU i NATO), još od početka od strane Haškog suda, koji je bio većim delom finansiran i održavan od strane zapadnih zemalja, tretirana veoma blagonaklono.

S druge strane, svoje parcijalne interese su tu imale i sve druge države nastale na tlu nekadašnje Jugoslavije jer im je, otkako je Slovenija postala članica EU, nužna njena podrška u procesu pristupanja EU. Zato su slovenački zločini stavljeni ad akta. Zato niko dosada nije pokrenuo nijedan postupak protiv odgovornih lica u Sloveniji, dok su slovenački organi bahato, čak i običnom poštom (a ne preko domaćeg i srpskog ministarstva pravde, kako međunarodne konvencije nalažu) slali optužnice bivšim vojnim licima optuženim za navodne zločine (na primer pukovniku Berislavu Popovu), i sve to bez prevoda, na slovenačkom jeziku, na kućnu adresu u Srbiji. Neravnopravan tretman je više nego očigledan.

Slovenija, poput drugih država EU, Srbiju često tretira kao da je kolonija, što je transparentno i prilikom potezanja pitanja odnosa Ljubljane prema ratnim zločinima koje su skrivili pripadnici njenih snaga.

Povodom krivične prijave beogradskog advokata Dušana Bratića nameće se još jedno pitanje, dilema koja se tiče vrha ministarstva odbrane i Vojske Srbije koji još uvek drže ključeve važnih arhiva JNA – da li cilj približavanja EU, koja sve više liči na SFRJ uoči raspada, zaista vredi toliko, da u ime tog cilja i dalje treba kriti ključne činjenice? Zar prihvatanje evropskih standarda ne bi trebalo, bar u načelu, da označava nešto pozitivno? Srbija je morala i mora da se suoči sa svojim zločinima, ali zar to ne bi trebalo da učini i Slovenija?

Slučaj Škofije i afera Vič-Holmec pokazuju da je Slovenija daleko od evropskih standarda koje sama proklamuje, standarda koje kao smokvin list koristi za evropsko zataškavanje sopstvenih ratnih zločina. Nemoguće je predvideti hoće li krivci ikada biti kažnjeni, ali je nesporna činjenica da je prvi ratni zločin, kako je to davno upozorio hrvatski „Nacional“, na „području bivše Jugoslavije počinjen nad jednim Hrvatom i dva Srbina, i to od strane – Slovenaca“.

Kraj