Bolesti ih nisu birale ni po činu, ni po godinama

Kada je stigao histopatološki nalaz sa dijagnozom ne-Hočkinov limfom pre dve godine, prvi put sam se zamislio: Gde sam bio, šta sam radio? Kao razvodnik Vojske Jugoslavije u sastavu 55. bataljona Vojne policije iz Beograda u aprilu 1999. ratovao sam kod Brolića i Gornjih Streoca, ispred Radonjičkog jezera na Metohiji. Nadletali su nas i tukli avioni A-10. Nismo imali žrtava jer su avioni pogađali postavljene makete. One su uništene na licu mesta, a šta je sa oko 150 drugova iz jedinice - ne znam. Demobilisao sam se posle rata.

Ovo je priča Dejana Markovića iz Vrčina, danas pacijenta hematologije Kliničkog centra Srbije. Kaže da mu je doktorka Katarina Marković spasla život pošto ga je naterala da obavi baš sve pretrage. Priča kako se "gasio" i gubio snagu pune dve godine pre nego je otišao kod lekara.

Dejanova priča jedna je od hiljada sličnih.

Okupljanje Kolegijuma komandanata nekadašnje Treće armije, Prištinskog i Niškog korpusa, 7. oktobra 2017. u Nišu počelo je minutom ćutanja za pale i umrle drugove. Na skupu preživelih starešina tada je podržana državna incijativa za formiranje tela i nacionalne laboratorije za istraživanje posledica NATO bomabrdovanja 1999. Konstatovano je da je na stotine i hiljade oficira i vojnika umrlo je od najtežih bolesti u minulih 18 godina. Tačne evidencije, nažalost, nema, ali je indikativno da najteže bolesti nisu birale ni po činu, ni po godinama.

- Prvi iz Korpusa umro je pukovnik Lovre, moj šef obezbeđenja tokom rata na KiM. To je bilo odmah po okonačanju agresije. Dobio je rak pluća, koji ga je odneo za 20 dana - ispričao je ranije za "Novosti" general Nebojša Pavković, koji je sada u finskom zatvoru. - Posle njega, od agresivnog raka pluća preminuo je general Negoslav Nikolić iz Niškog korpusa, a zatim je obolelo i nekoliko mojih neposrednih pratilaca, pripadnika Specijalnih jedinica. Meni je na VMA 2002. godine operisan karcinom na bešici, a sledeće godine mi je odstranjena štitna žlezda. Odlično se sećam dana kad sam prvi put bio na mestu dejstva aviona A-10. Bio je to 3. april, kod sela Reljan na jugu Srbije.

I "drugi" vojnik Treće armije, general Vladimir Lazarević, oboleo je u isto vreme. Imao je čak četiri operacije, dve u Beogradu i dve u Holandiji.

- Mom ocu se kancer najpre pojavio na koži noge i dva puta je morao na intervenciju - govori Milan Lazarević, lekar specijalista u niškom KBC. - Otac i ja smo uvereni da je oboleo zbog posledica bombardovanja. Dva puta je operisan u Hagu, prvo lice, a potom kod kičme.

Gerneral Božidar Delić devet godina vodi borbu sa najtežom bolešću. Njegova kasarna u Prizrenu je za 78 dana bila 148 puta na udaru NATO aviona.

- Danas mogu da kažem da je svaki avion A-10 koji je gađao osiromašenim uranijumom pogodio - govori Delić. - Meni je 2010. otkriven rak debelog creva. a kada su me lekari otvorili, shvatili su da je bolest je metastazirala. Imao sam niz operacija na plućima, čak šest. Nikad niko u mojoj familiji rak nije imao.

General svedoči da su njegovi vojnici bili upoznati sa efektima uranijumske municije, ali niko nije očekivao da će oba biti korišćena tako široko. Umesto sa 1.200 metara, avioni su gađali s većih visina i nije ih bilo briga što promašuju.

- Događalo se da naši vojnici odu do mesta dejstva da vide šta je "promašeno" i da uđu u radioaktivni oblak - govori Delić.

On tvrdi da je mapa dejstva NATO, koju je VJ dobila 2001. godine iz Brisela, samo delimično tačna. Seća se da su, recimo, rejon Budakovo, tačnije Bukovu Glavu, gde je bio repetitor za vezu, gađali desetinu puta uranijumskom municijom, a tog lokaliteta na mapi nema.

foto N.Fifić

Pukovnik Vlatko Vuković, junak sa ratišta kod Đakovice, komandovao je bataljonom koji je često bio na meti bombardera. Slabost je počeo da oseća u maju 1999. godine, a do juna je sa 72 kilograma "spao" na 50. Ipak nije napuštao jedinicu, da bi 2002. morao u penziju. Više nije mogao ni da hoda. Do danas lekari nisu uspeli da dijagnostikuju šta mu je, a on jeva hoda i jedva govori.

- Svi moji lekari su svesni da sam oboleo zbog posledica ratnih dejstava, ali pošto me nije "pogodilo zrno", kažu da nemaju zakonskih mogućnosti da mi daju nalaz na osnovu kojeg bih tražio odštetu. Strašno je šta smo preživeli. Još je strašnije što se najčešće viđamo po bolnicima. Kada sam na VMA 2008. godine sreo svog vojnika Rajana Ilića, koji je oboleo od limfoma, plakao sam -govori Vuković.

Priču o Malčanskom odredu, jedinici koja je na prevoju Dulje bila izložena udarima radioaktivne municije 1999. godine, deceniju kasnije zabeležio je Miša Ristović, novinar "Novosti". Priča o 40 izbrojanih grobnica drugova iz jedinice u selima oko Svrljiga tada je pogodila celu Srbiju. Pričao je Ristovića tada i sa onima koji su "čekali na red". Pre smrti u 48. godini, Ljubiša Ivković iz Prekonoge je pričao:

- KAD su me otpustili sa ispitivanja u bolnici u Sremskoj Kamenici, rekli su mi: "Idi kući, za tu bolest nema leka!". Još na ratištu, dobio sam visoku temperaturu. U Prištini su mi dali 17 inekcija, snimili mi pluća. U bolnici su otkrili da imam vodu u plućima i da mi je celo krilo zahvatio tumor.

Slična je bila i sudbina Dragana Stevanovića (26), bravara iz Donjeg Dušnika, pripadnika istog odreda. Po povratku s ratišta nije spavao, ni jeo, žalio se na glavobolju. Krajem avgusta 1999. godine hitno je operisan na Neurohirurškoj klinici u Nišu, gde mu je odstranjen tumor mozga veličine devet centimetara. A onda je pao u komu. Drugi put je operisan u aprilu, a umro je 10. juna 2000. godine.

Bitku s mučnom bolešću 2001. godine izgubio je i Dejan Živić (27), iz niškog naselja Branko Bjegović. Od polovine juna do kraja jula 1999. godine boravio je u Đakovici. Bio je na straži kada je srušen most na Bistražinu reci, u rejonu koji je gađan municijom sa osiromašenim uranijumom. Na 150 metara od njega pala je NATO bomba od 2,2 tone. Odmah posle bombardovanja žalio se na probleme sa glavom, a ubrzo mu je na vratu iskočila žlezda veličine klikera, koja je izrasla u veličinu pesnice. Posle dve godine lečenja, umro je u najtežim mukama.