Zakon o lobiranju kao protivteža korupciji

Srbija bi uskoro trebalo da dobije zakon o lobiranju, a stručnjaci smatraju će njegovim usvajanjem eventualni uticaj na donosioce odluka izaći iz "sive zone", odnosno da će prostor za korupciju biti značajno smanjen.

Usvajanje zakona o lobiranju predviđeno je i Akcionim planom za Poglavlje 23 i predstavlja jednu od preporuka instuticuje Saveta Evrope - Grupe država za borbu protiv korupcije (GREKO).

Taj zakon, kako ističe predsednik Društva lobista Srbije Nenad Vuković, ima veliki antikorupcijski potencijal i njegova suština je da uticaj na donosioce odluka postane transparentan.

PROČITAJTE JOŠ: A. Joksimović: Lobiranje skup i neizvestan posao

"To je ono što razlikuje lobiranje od korupcije. Postaje vidljivo ko lobira, jer postoji lobistički ugovor koji je zaveden i za njega se plaća porez i svako može da ostvari uvid u to - ko je lobirao i prema kome", objašnjava Vuković.

PROČITAJTE JOŠ: Pet jakih lobija vedri i oblači širom Srbije

On odbacuje navode da je lobiranje rezervisano za povlašćenje društvene slojeve, koncerne ili tajkune, ukazujući da upravo "marginalne" grupe mogu preko lobista da prenesu poruku i "da se njihov glas čuje".

"Vreme je da se stane na put kvazi savetnicima koji vrše uticaj na donosioce odluka. Mi se bližimo EU i da bismo imali lobiste u Briselu, moramo prvo da ih stvorimo u Beogradu, ali i da shvatimo i razumemo tu profesiju", ukazao je Vuković.

Važno je, kaže, da se lobiranje zakonski reguliše i da se ta profesija dekriminalizuje i dobije pravo građanstva, a lako će se, smatra, posle menjati zakon ako praksa pokaže da postoji bolji način.

Predsednik Transparentnosti Vladimir Goati podržava donošenje zakona o lobiranju, a za Tanjug kaže da će jedna od težih stvari biti da se lobistima onemogući konflikt interesa i da, uz taj posao koji obavljaju i za koji su plaćeni, ne obavljaju neke druge poslove za sebe lično.

Kako kaže, važno je da se iz izađe iz "zamračene" zone uticaja, zbog čega se lobiranje, što je možda i razumljivo, sada smatra negativnim, budući da su to često neformalni uticaji na donosioce odluka.

"Lobiranje u ''neosvetljenim ili poluosvetjlenim'' kuloarima bi trebalo da u velikom delu postane deo prošlosti i da se lobisti potpuno zakonito bore za neki interes, da štite određene grupe i da to postane javno", rekao je Goati.

U SAD na primer lobisti javno traže da budu primljeni kod poslanika Kongresa ili Senata, kaže Goati i dodaje da to često može biti korisno, jer daju argumente kojih poslanik možda nije bio svestan, kao što i protivnici istog zakona mogu da ukažu na druge razloge.

U susednoj Crnoj Gori, Zakon o lobiranju je usvojen još 2014. godine i definisao je šta se tacnno može, a šta se ne može smatrati lobiranjem.

Po definiciji, lobiranje je delatnost kojom se vrši uticaj na organe vlasti na državnom i lokalnom nivou, nezavisna i regulatorna tela, javna preduzeća i druga pravna lica koja vrše javna ovlašćenja u postupku donošenja propisa radi ostvarivanja interesa naručioca lobiranja.

S druge strane, lobiranje nisu informacije, stavovi, mišljenja o zakonima i drugim propisima ili nacrtima zakona objavljenim u medijima, građanske inicijative, kao ni aktivnosti osoba koja kao stručnjaci saopštavaju svoje stavove i dostavljaju predloge organima vlasti.

Međutim, prvi lobista u Crnoj Gori i direktorka Benefit Communications-a Jelena Pavićević kaže da taj zakon u praksi još uvek ne funkcioniše, jer ne postoji nijedan lobistički predmet koji je sproveden.

Ipak, sama činjenica da zakon postoji pokazuje dobru volje te zemlje da lobiranje uspostavi kao jedan transparentan i etičan posao koji je, kako kaže, protivteža korupciji.

Ona objašnjava da, po zakonu, državne institucije moraju da postave lobirana lica koja će s druge strane obaveštavati Agenciju za sprečavanje korupcije o svim zahtevima i njihovim obavezama prema određenim interesnim grupama.

Zbog toga je važno, da lobisti, kao svuda u svetu, budu iskusni ljudi sa ličnim i profesionalnim kredibilitetom i razvijenim društvenim konekcijama.

Dodaje da se lobiranjem, zbog sukoba interesa, ne mogu baviti funcioneri političkih partija i pripadnici organa političkih partija, javni funkcioneri i njihovi najbliži srodnici, kao ni članovi upravnih odbora javnih preduzeća.

"Zakon je definisao proces lobiranja i uslove da bi se neko bavio time, zakonska ograničenja u pogledu toga šta nije lobiranje i ko se ne može time baviti, kao i postupak sprovođenja", dodala je Pavićević.

Smatra da javnost treba da ima u vidu značaj lobiranja kako bi se eliminisale predrasude i da to ne doživljava kao legalnu korupciju i interno dogovaranje među uticajnim grupama.

Na pitanje šta Srbija može da nauči iz primera Crne Gore, Pavićević kaže da pretpostavlja će se i Srbiji dešavati slične situacije, i da bi trebalo razmenjivati iskustva.

Inače, prvi Nacrt radne verzije zakona o lobiranju nalazi se u završnoj fazi izrade, a konačnu verziju Nacrta zakona, Ministarstvo pravde će, rečeno je Tanjugu, taj dokument postaviti na svojoj internet prezentaciji.

U Ministarstva kažu da neće komentarisati pojedinačne odredbe tog zakona do same finalizacije Nacrta, ali navode da je cilj zakonsko definisanje uslova i načini obavljanja delatnosti lobiranja, pravila lobiranja, registar i evidencije u vezi sa lobiranjem i druga pitanja od značaja za lobiranje.

Ranije su iz Ministarstva pravde saopštili da će u narednih nekoliko dana otvoriti javnu raspravu o prvom srpskom zakonu o lobiranju.