Smisao Vidovdana

SVAKE godine na Vidovdan promišljamo i proživljavamo stvarnost postojanja na različite načine. Pitanja se iz godine u godinu umnožavaju, dok se sve češće izbegava iskreno traženje i prihvatanje odgovora. To pokreće mnoge podele i dovodi do beznađa i sukoba. Najtragičnije posledice očitavaju se u sukobu "zemaljskog" i "nebeskog" ili u nespremnosti da se uspostave dobre korelacije istorije i eshatologije, vremena i večnosti. Svako je u rovu svojih površnosti i jednostranosti, zatočen potrebom da se nadmeće sa neistomišljenicima po svaku cenu i do istrebljenja.

Tako su stvorene grupe koje se međusobno preziru i proklinju oslovljavajući jedni druge teškim imenima. Dve ključne reči postaju "izdajstvo" i "prokletstvo", što dovodi do otuđenja mnogih od vidovdanske smislene logike u beznađe straha od "kneževe kletve". To u daljim tokovima samouskraćivanja posebno obeshrabruje neke vernike koji ne mogu da vide lepotu Vaskrsa zbog tugomore Velikog petka. Obuzima ih mržnja prema drugim i drugačijim.

Ono što nikako ne bi trebalo da se previdi jeste činjenica da je Svetog Lazara Kosovskog pokrenula ljubav prema Hristu, a ne mržnja prema Muratu. Šta je pokrenulo Murata, samo Bog i on znaju! Nagon za otimanjem i prisvajanjem tuđeg kod njega je neporeciv, ali baviti se dalje njegovim stanjem i razlozima značilo bi odustajanje od vere i poistovećivanje sa njim.

Da bi sve ovo bilo jasno, potrebno je razumeti poruke mudrih stihova u kojima pesnik slavi i hvali čestitoga kneza Lazu koji ispoveda živu veru rečima: "Zemaljsko je za malena carstvo, a nebesko uvek i doveka!" Ovde se dobro vidi istorijski i eshatološki optimizam. Tako nešto nikako ne izražavaju reči iz kasnijeg istorijskog perioda: "Bolje rat nego pakt, bolje grob nego rob!", jer prkos i inat prizivanja sukoba ne mogu biti stvaralačke odrednice miroljubive koegzistencije.

Da bi nam sve bilo jasnije, potrebno je promisliti reči: "Vidovdane, moj očinji vide, tobom vidim što drugi ne vide!" Šta bi, zapravo, trebalo da vidimo na Vidovdan? Da li samo istorijske činjenice proglašenja pobednika i poraženog sa nagonom za neprekidnom osvetom? Nikako to i nipošto tako! Umesnije i svrsishodnije bi bilo da se potrudimo da stavimo u dobar kontekst istoriju i eshatologiju bez jednostranog prenaglašavanja bilo kog od ta dva fenomena našeg postojanja. Tada ćemo videti da to nije samo sukob dve vojske koji se iscrpljuje analizom vojničkih strategija, reč je o suočenju dva koncepta vere, kao što u svoje vreme nije Kain pobedio Avelja ubijanjem nego je obesmislio lepotu života nasiljem. Avelj je "poražen", prekinuto je njegovo istorijsko trajanje, ali mu nije oduzeta večnost. Kain je u momentu nasilno oduzeo život svome bratu, ali posle toga sam je svoje istorijsko postojanje obesmislio, umirao je u sebi do kraja života. Njegova smrt je istorijski dugotrajnija i neugasiva je bol i rana u njemu, što je slučaj sa svim čovekoubicama ako imaju imalo savesti. To bi trebalo da bude glavna tema za razmišljanje u svim istorijskim pokušajima pomirenja i prevazilaženja sukoba. Jer čovek ako ne pobedi u sebi strahove od drugih i drugačijih i ne ukloni iz sebe egzistencijalne vakuume, uvek se opredeljuje za obračunavanje i osvetu.

Sveta kneginja Milica pokazala je zrelost u veri i hrabrost u životu, prihvatila je žrtvu kao meru postojanja, sinu poginulog okupatora dala je za ženu svoju kćer. Nije dozvolila da je nadvlada tuga i nagon za osvetom, i postupajući tako nije izdala ni Hrista ni Lazara. Njena mudrost je u tome što nije izabrala inat po sistemu "bolje grob nego rob", pokazala je zdravu veru znajući da su "sve sile za vreme". Uložila je u istoriju ne negirajući večnost, jer je poput Pravednog Jova znala da strpljenjem pokaže zrelost nade i sigurnost uverenja. Nije se beznadežno junačila i zbog toga je pokazala stvarnu hrabrost, kao što su kasnije to pokazali srpski patrijarsi u velikim seobama. To je zdrava logika po kojoj čovek rasuđuje da nikako ne sme činiti ništa bezglavo u stanju samoživosti i želje da samo on i njegove ideje budu priznate od svih po cenu bezbrojnih žrtava. To nisu ni mudri ni hrabri ljudi već samodovoljni egoisti koji ne vide ni vreme ni večnost kako treba.

Sveti knez Lazar je svojom žrtvenom ljubavlju na Kosovu ohrabrio Milicu da čini što je činila. On je sa svojim saborcima pokazao punoću jevanđelskog sebedavanja bez dvoumljenja. To nije korak kolektivnog samouništenja već zalog za pobedu života nad smrću, smisla nad besmislom, ljubavi nad mržnjom. Taj događaj meren brojem žrtava je tragedija za sve narode i svaku veru, ali može biti pokretač novih i boljih odnosa među ljudima ako mu pristupimo bez predrasuda i bez potrebe za novim obračunavanjima. Mi pravoslavni hrišćani pozvani smo da promovišemo bezuslovno čovekoljublje koje svedoči naše bogoljublje. Opredelimo se za ljubav i praštanje kao početak pobede nad samim sobom. Tada ćemo ukloniti iz sebe svaku potrebu da jedni druge poražavamo.