KOMENTAR: Košare

JUNAKU sa Košara, Tiboru Cerni, koji se svesno žrtvovao i u smrt zakoračio sa nadvremenskim rečima: "Za ovu zemlju vredi poginuti", otkriven je spomenik u rodnoj Debeljači. Zaslužio ga je odavno, i on i još 107 njegovih poginulih saboraca, čija je krv zanavek omeđila srpsku zemlju na visovima krševitih Prokletija.

To što se 18 godina čekalo da se "prvom među jednakima" podigne spomenik i što su Obilići iz paklene novosrpske epopeje na Košarama gotovo stidljivo i sporadično pominjani, ide na naš obraz.

Otkrivanje spomenika Tiboru, ovogodišnje i buduća državna obeležavanja godišnjice bitke na Košarama simboličan su nagoveštaj da smo se osvestili i progledali. "Okidač" koji će i državu i društvo podstaći da se ozbiljnije i predano posvete uspomeni na sve živote i žrtve prinete otadžbini.

Spomenice za heroje, zajednička spomen-obeležja i manifestacije u čast njihovih junačkih dela, nesumnjivo, važan su deo sećanja. Ali vreme je i da konačno, posle svih ratova u kojima su naši dedovi, očevi, braća i sinovi "samo" branili otadžbinu, dokažemo da nismo više nemarni poput predaka iz čuvene pripovetke "Sve će to narod pozlatiti". Poslednji je čas da dokažemo da njihova lična tragedija nije postala kolektivna i potpuna.

Briga o sadašnjem, svakidašnjem životu porodica poginulih heroja, njihovih preživelih saboraca i ratnih vojnih invalida treba da nam budu među prioritetima. Zaslužili su oni i penzije i plate, i da im se deca školuju, supružnici zaposle, roditelji zbrinu, da imaju najbolje, efikasno zdravstveno osiguranje... To je najmanje što treba da im damo. Samo u tom slučaju niko nikom neće moći da kaže da su zaboravljeni i prepušteni samima sebi, a njihove žrtve uzaludne.