Prof. dr LJubivoje Stojanović: Hrabrost čuvara reda

SVAKODNEVNO čitamo tragične vesti o gubitku života onih koji su se opredelili da budu čuvari reda i mira. Broj stradalih policajaca postaje sve veći. Pred tom činjenicom trebalo bi se zapitati kako stati na put bezumlju i bezakonju neobuzdanih pojedinaca?

Nedopustivo je biti samo hroničar i analitičar događaja bez stručne dijagnoze i društvene terapije. Svi mi, kada nam je ugrožen život ili neko dobro tražimo čuvare javnog reda da nas zaštite, ali kada opasnost prođe ne pokazujemo dovoljno poštovanja prema njima i njihovoj uzvišenoj službi.

Mnogi u za sebe strahu ćute, a svi očekuju intervenciju sa strane. Jedini kojima postavljamo teške zadatke su policajci, koji zaista daju sve od sebe, gubeći živote u ludilu ljudske sebičnosti i nespremnosti za istinu. U prvi plan obično stavljamo da su plaćeni za svoj posao. Da li je baš sve tako i gde je odgovornost najbližih ukućana, porodice i prijatelja onih koji čine bezakonja?

Možda bi oni mogli već na početku da zaustave nedelo i spreče veće tragedije. To bi bio pravi patriotizam, u stvari, odgovorno čovekoljublje. Sve dok pristajemo da podržavamo loša dela naših "bližnjih" sve se više udaljavamo od istine postojanja.

Postoji još jedan veliki problem, a tiče se ideološkog nasleđa koje neki još uvek baštine, ne razmišljajući o tragici svog postupka. Naša istorija je od polovine prošlog veka krenula nizbrdo. Ubica policajca Bogdana postao je narodni heroj, a policajac narodni neprijatelj - sluga okupatora. To je neodrživa kvalifikacija. Sećam se jednog mladog policajca sa kraja devedesetih godina prošlog veka koji je obezbeđivao skup u Beloj Crkvi, kako se sa čuđenjem pitao o čemu se tu radi.

"Poruka je da smo opoziciji svi mi legitimne mete. Ne daju nam da se politički opredeljujemo, što je dobro, ali nije i što nas doživljavaju kao sluge režima. Nesrećni Bogdan postao je žrtva nasilja i tragičar života i smrti, a njegov ubica heroj. Mene ne interesuje nijedan režim, hoću da služim narodu i državi - rekao je tada.

Nije ovde reč o ideološkom obračunavanju sa davno prevaziđenim idejama i ideologijama, reč je o ukazivanju na potrebu da se uspostavi red i poredak tako što bi čovek u uniformi koji reprezentuje državu trebalo da bude uvažavan od svih, a ne da bude dopuštena meta.

Nema te ideologije i revolucije koja bi mogla biti iznad poretka, jer ako se sve strmoglavi onda na jednoj strani imamo red, a na drugoj nasilje u kojem se poistovećuju zagrejani revolucionari i sitni prevaranti i lopovi. To je uvreda i za sve buduće pokrete za ljudska prava i slobode.

Zbog toga je važno insistirati na razlikovanju načina ljudskog traženja pravde u ideološkim previranjima od mešetarenja sebičnih koristoljubaca koji zarad prisvajanja često ubijaju sve koji im se nađu na putu. Zbog toga bi trebalo jasno razlikovati ideološke razmirice od sitnih sebičnosti prevaranata tako što će se poštovanje nosilaca javnih funkcija unapređivati, bez obožavanja ili satanizacije pojedinaca. Čuvari reda, naši policajci, u svemu tome ne bi trebalo da budu žrtve naših različitosti i nesuglasica. Njihova uloga u očuvanju reda, mira, lične i društvene sigurnosti je velika i pomozimo im da to časno delo uspešno obavljaju.

Moramo se čuvati nestvaralačih pokušaja. Potrebno je podsticati odgovornu ličnost i solidarno društvo - društvo jednakih šansi za sve. Tada će naše različitosti postati dobre odrednice, gde će svako prepoznati šta može najbolje da radi za dobrobit drugih, a ne samo za ličnu korist. Kad se sve ovo ispravi u svima nama, a to je moguće najpre i najviše ličnim podvigom, onda ćemo biti stvarno osposobljeni za kreativno stvaralaštvo.

Na kraju, važno je da na pravi način razumemo ličnu odgovornost u stvaranju dobrog društvenog poretka tako što nećemo čekati da budemo ugroženi kako bismo prepoznali važnost onoga što rade naše komšije i prijatelji policajci.

Ako pritom razumemo da i sami doprinosimo ugroženosti drugih ako prećutimo ono što vidimo kao loše u namerama i postupcima onih sa kojima smo u kontaktu, makar to bila i naša deca, na dobrom smo putu da pokažemo iskreno čovekoljublje. Ne bismo u tom slučaju bili doušnici, već odgovorni građani koji sprečavaju veće nesreće.

Zamislimo svi zajedno kako bi sve bilo bolje ako bi roditelji, komšije i rođaci prijavili svoje sumnje ili ono što vide kao loše! Koliko bi manje bilo sahrana mladih ljudi koji su žrtve različitih obračuna. Za ovo je potrebna hrabrost, stvarna hrabrost. Ćutanje je zlonamerna ludost koja se zasniva na sebičnosti po sistemu "daleko je od mene, nisam ugrožen i baš me briga za druge". Svi zajedno trebalo bi da razmislimo šta nije dobro u njegovom okruženju, i da najpre porazgovaramo sa akterima i predočimo im besmisao onoga što čine. Ne zaboravimo da tako možemo da sprečimo bar još jednu novu čitulju u novinama.