Jezik nije nacija

HRVATSKI, srpski, bosanski i crnogorski jedan su isti jezik, ali se svi ne usuđuju da to glasno kažu. Pa onda prave ustupke tako što u jednoj rečenici kažu da je to jedan jezik, a u sledećoj koriste izraz "jezici", čime zapravo kažu da je reč o nekoliko jezika. Ili kažu da može i ovako i onako, da nije bitno jesu li to jezici ili varijante jednog jezika, čime sve relativiziraju i prave se slepi za posledice u praksi.

Nacionalisti nisu u pravu kad se plaše da uvažavanje činjenice o zajedničkom jeziku dovodi u pitanje zasebnost nacije. Pa svi znamo da postoji austrijska nacija, švajcarska, američka, iako govore jezik kojim govore i druge nacije. Takvih primera ima mnoštvo u svetu. Znači, strah je neosnovan i treba ga razbijati ukazivanjem na spomenute primere.

Problem čine četiri različita naziva jer neguju zabludu da su to četiri jezika. Mogao bi se za početak neutralizirati barem naziv predmeta u školama, a kao podtsticaj u tom smeru može poslužiti i Finska. Njen obrazovni sistem godinama se proglašava najboljim na svetu. Predmet se tamo u školama zove "Maternji jezik i književnost". Za nijansu nam je još prikladnija neutralizacija koja je bila primenjena u Austriji u obliku "Nastavni jezik".

Ova varijanta je prikladnija, jer kajkavcima i čakavcima nije maternji jezik štokavski. Privremenim neutralizovanjem naziva predmeta u školama, dok se lingvisti ne usuglase oko zajedničkog naziva za zajednički jezik, bio bi uklonjen formalni razlog, legalni izgovor za sprovođenje razdvajanja dece po nacionalnosti u školama.

(Portal "Novosti" Zagreb)