KOMENTAR: Vesna

Ima na svetu mirnih, dobrih ljudi, koji kroz život prolaze kao da nogom stupaju po pamuku. A naše oči teško opaze njihovu radost, bol ili muku. Tek kada se objave posmrtni plakati, saznamo da su i oni među nama živeli.

Ovaj stih iz jedne pesme, mogao bi da bude uvod(nik) u životopis preminule stjuardese Vesne Vulović. A Vesnin život je bio sve, osim pesme. I tako do samog kraja.

Pre 44 godine jedina je preživela pad aviona "Jata" sa visine od 10 kilometara. Od tog kobnog januara njena nesreća je bila sinonim za "kako preživeti nemoguće". Preživela je ono najgore, a na žalost, nije neka kasnija "bolja vremena", kako se tvrdilo.

Posle tog pada živela je mirno, skromno i u petak umrla, gotovo u bedi. Živela je životom onog nesrećnika iz priče "Ako me se sete za Dan bezbednosti, sete". A nisu je se mnogi, koji je trebalo, setili. Osim najbližih komšija.

Nebeska zvezda bila je zaboravljena. Živela je od skromne penzije u stanu koji je često prokišnjavao. Nacionalna heroina nije nikada dobila nacionalnu penziju. Nije, jer nije učestvovala ni u jednom rijalitiju, nije se udavala pet puta, a nije bila ni miljenica nekih partijskih lidera koji bi joj to isposlovali!

I nije imala nikakvih repova, koji bi se za njom vukli. Osim ako izuzmemo onaj rep aviona koji joj je spasao život iznad Srpske Kamenice u tadašnjoj Čehoslovačkoj. Ne čudi što je u sadašnjoj Češkoj njena smrt bila udarna vest, jer ona je tamo heroj.

Nećemo pred heroinom da budemo patetični. Ali, prilika je da pred Novu godinu sebi i drugima poželimo da budemo bolji ljudi nego što stvarno jesmo. Neka Vesnin odlazak bude vesnik i opomena da ubuduće budemo plemenitiji i čestitiji prema drugima.