I Tramp i Hilari Srbiji donose isto

SERIJA "Ubice mog oca" je fikcija, ali ona proizlazi iz naše svakodnevice, naročito u prošlosti. Dozvolili smo da politika preovlada našim životima i da se, naročito kroz instrumente vlasti, kao normalne prihvataju stvari koje niti su zakonite, niti su moralno prihvatljive. Zato je ova detektivska priča, koja je žanrovski potpuno nova ponuda u našoj TV produkciji, i samim tim vrlo hrabar iskorak RTS-a, istovremeno i društveno angažovana analiza i kritika situacija kroz koje smo decenijama ovde prolazili.

Ovako, u intervjuu za "Novosti", govori Predrag Gaga Antonijević, jedini naš reditelj koji je u Holivudu napravio značajnu karijeru, ukazujući na to da serija i filmova o političkoj korupciji državnog i policijskog aparata ima svuda u svetu.

- U "Kući od karata", engleskoj seriji koja je postala i američka, vidimo da američki predsednik ubija devojku. Ljudi shvataju, iako je serija pre svega zabava, da je i vrsta opomene koliko je korupcija zastrašujuća, dokle sve može da dosegne, i da ta fikcija ipak proizlazi iz neke stvarnosti - kaže Antonijević, čija je serija "Ubice mog oca" prvi rad u Srbiji posle filma "Spasitelj", koji mu je 1997. doneo mnogobrojna priznanja na svetskim festivalima.

* Koliko su obični ljudi u Americi zaokupljeni politikom?

- Centar interesovanja tamo su porodica, posao, zdravlje. Devedeset pet odsto tih potreba ljudi rešavaju na najnižem nivou vlasti, na nivou grada, opštine, a ono što je federalno vrlo malo ima upliva u svakodnevni život građana. Kod nas je maltene obrnuto - stalno čekamo da se na tom najvišem nivou razreše krupna pitanja našeg opstanka, zaposlenja, boljeg života... Na našu nesreću, nekako smo pristali i dopustili da politika uđe u sve pore našeg društva, da preuzme i duhovnu sferu našeg naroda, i da u Srbiji gotovo nema drugog "biznisa" izuzev politike i pratećih elemenata uz tu politiku.

* Predsedničku trku između Hilari Klinton i Donalda Trampa čitav svet prati kao rijaliti program. Kako Amerikanci reaguju na to?

- Od kada sam u Americi, a sada će biti više od 25 godina, kampanja za predsedničku funkciju nikada nije bila ovakva. To je zaista rijaliti šou, cirkus, što znači da su oba kandidata problematična i da su njihove karijere i lični životi puni kontroverznih aspekata. Mnogi Amerikanci u čudu se pitaju kako to da se od tri stotine i više miliona stanovnika u njihovoj zemlji predsednička trka svela na dvoje ovakvih kandidata i uglavnom imaju negativan stav prema njima. Mislim da se do poslednjeg minuta neće znati pobednik.

* Po nekom vašem utisku, kome su naklonjeniji naši ljudi u Americi?

- Nisam siguran, jer nemam mnogo kontakata s našim ljudima van Los Anđelesa, ali ono što znam jeste da oni generalno imaju jako negativno osećanje prema Hilari Klinton zbog njenog ponašanja i izjava u vreme NATO bombardovanja Srbije. Nju dovodimo u vezu s velikom tragedijom koja se dogodila našoj zemlji, pa nam Tramp ipak dođe nekako "slađi" i draži. Ali, ne znam kakvo je raspoloženje srpskog korpusa u Čikagu i drugim delovima Amerike, možda oni imaju drugačiji stav.

* Koliko je realno da bi za budućnost Srbije bilo bolje ukoliko bi pobedio Tramp?

- To je apsolutna zabluda, ko god da pobedi na predsedničkim izborima, američki kurs prema Srbiji se neće menjati. Biće to što je već zacrtano i prema čemu se pošlo, tako da niti Tramp, niti Hilari Klinton neće bitno moći, a ni hteti, da menjaju taj put. Jer, za razliku od naše zemlje, gde se "ruho" menja čim se promeni vlast, Amerika, generalno gledano, drži do svoje zacrtane državne strategije, i tamo gde je krenula, tim putem i ide. Srbija se u vodećim medijima više ne pominje, ona je za njih završena priča.

* Zašto su nekadašnji saveznici i partneri u mnogim istorijskim događajima, SAD i Srbija, došli do toga da se često gledaju različitim "dioptrijama"?

- Generalno, do toga se došlo verovatno po pitanju rusko-američkog problema. Dakle, NATO i njegovo širenje na Istoku. Možda je naša poslednja šansa, a nismo je bili svesni, bio opstanak bivše Jugoslavije pod Antom Markovićem, kao nekakve konfederacije koja bi krenula ka EU i imala podršku Zapada. Međutim, čim su se pojavili drugi interesi, Srbija, koja se, naravno, uvek tretirala kao ruski saveznik, to savezništvo je i potvrdila. Znamo ko je tada bio kod nas na vlasti, i ta ruska "opcija" je bila više nego jasna. Američki interesi su, kao što vidimo, da NATO ide ka Rusiji, a mi smo se negde našli na putu. Kao ostrvo, oko koga, manje-više, svi ulaze u NATO.

* Gde su pravi interesi Srbije u toj sve oštrijoj borbi velesila?

- Bojim se da se na kraju neće moći lako izbeći NATO. Nemamo mnogo izbora, ceo napor koji se ulaže da bi se taj proces usporio može lepo da zvuči, ali ne znamo koliko je i koristan Srbiji. Možda to zvuči pesimistički i defetistički, ali Srbija na stvari treba da gleda iz vlastitog ugla i svojih interesa, s obzirom na još uvek slabu privredu, mnogobrojne ekonomske probleme, pad nataliteta. Možemo mi da opstanemo na nekom nezavisnom putu, ali treba preživeti, pre svega, i treba videti kako ćemo finansijski izvući zemlju. Mora se naći način da se privreda oporavi, i da ljudi počnu sigurnije da žive. Jer, ne mogu se svi baviti politikom, neko se mora baviti i poljoprivredom.

* Šta je ono što mi ne razumemo kada je reč o američkoj politici?

- Ne razumemo, pre svega, osnove na kojima je Amerika napravljena. Imao sam prilike da za ovih četvrt veka upoznam dosta ljudi, među kojima su i neki kongresmeni, senatori, pa i američki predsednici. Neki su mi čak i prijatelji, tako da sam dosta analizirao, gledao i razmišljao o toj zemlji. Ljudi su je zasnovali na protestantskoj kulturi, kasnije je zbog velikog priliva emigranata počela da biva "šareni ćilim" raznih naroda, ali su i dalje dominantni principi na kojima je zasnovana. A to su strahovita upornost, doslednost, praktičnost i disciplina. To znači da Amerikanci nikada ne odustaju od svog životnog cilja. A mi nekako nemamo naviku da stvari shvatamo ozbiljno, nemamo dugoročnu strategiju i zacrtane ciljeve, više volimo da "kombinujemo" i improvizujemo od danas do sutra, pa gde stignemo

* Da li mi shvatamo u dovoljnoj meri s kim imamo posla?

- Ljudi u američkoj politici koji kroje sudbinu sveta često su savršeno obrazovani i iskusni. Državni sekretar Džon Keri je, recimo, diplomac sa Jejla i vijetnamski borac, kao i Ričard Holbruk. Sećam se kada je NATO bombardovao Srbiju zbog Kosova, pa smo mi Srbi protestovali u Los Anđelesu. Demokratski senator Tom Hajden, radikalni mislilac i ugledni aktivista, objavio je tada veliki članak protiv bombardovanja Srbije, koji još čuvam. Kad sam ga pozvao da mu zahvalim, rekao mi je da svoj tekst zasniva na činjenicama i da je sve dobro proučio. Otišao sam da se vidim sa njim, a Hajden je izvadio jedno petnaestak knjiga o Kosovu u kojima je sve važno bilo podvučeno i napisano olovkom sa strane. Ja nisam pročitao sve te knjige, a on jeste. Većina naših političara se, međutim, prema Americi ponašala poput Karla Maja. On je pisao o Vinetuu i o Divljem zapadu, a da tamo nikada nije bio. Bio je veoma popularan u Nemačkoj, samo što njegove "limunadice" nisu imale veze sa realnošću Amerike.

* Gde vidite našu šansu?

- Uz sve ono što jesmo, mi smo i narod koji je herojski izašao iz Prvog i Drugog svetskog rata, koji je na svim poljima dao izuzetne ljude koji su zadužili čovečanstvo i koji ima potencijal. Zato mislim da je šansa Srbije u tome da nađe način da se depolitizuje. Neophodna je depolitizacija svakodnevnog života ljudi, u smislu posla, zapošljavanja, lečenja, obrazovanja, stvaranja karijere... Ona bi "isterala" klimu da se pojave kreativni, inovativni ljudi koji bi doneli pozitivna pomeranja. Moramo imati ozbiljniju, dugoročniju strategiju i disciplinu, koje se ne mogu desiti preko noći. Za to je potrebna jedna agresivna depolitizacija, vraćanje na vladavinu zakona, da ljudi znaju da će biti jednako zaštićeni i jednako odgovorni pred zakonom, da će imati jednake šanse za posao u skladu sa svojim znanjem i obrazovanjem.