U Šidu strah zbog migranata, kao da je policijski čas!

GRUPA migranata koja je došla u poslednjih mesec-dva sve više nam zagorčava život. Remeti mir. Malo-malo čujemo - nekom je obijena radnja, opljačkano, odneto.. Kradu po njivama, vinogradima. Uveče se šetaju u grupama. Nije nam svejedno. Naročito pošto je naš prvi komšija, Milorad Adamović, pre nekoliko dana izboden nožem, posle svađe sa migrantom. Osećamo da nam je ugrožena bezbednost. Strah se polako uvukao u sva okolna sela.

Ovako govori Gordana Hrbač iz sela Vašica kod Šida, najbližeg Adaševcima, gde je smešten jedan od prihvatnih centara za migrante. U dvorištu ispred kuće porodice Adamović. Pored nje sedi Miloradova majka Božana. Kaže nam da se Milorad oporavlja u bolnici u Sremskoj Mitrovici.

- Lekari me uveravaju da je, posle operacije želuca, jetre i slezine, od jutros stanje mog sina stabilno - kaže zabrinuta majka. - Milorad je tih, povučen, pa nas je iznenadilo kako je moglo da dođe do sukoba i da migrant potegne nož.

Kako kaže, njen sin jedva govori, pa ga i ne pita šta se te noći dogodilo. Zato je, dok ne sazna, bole reči predsednika Opštine Šid Predraga Vukovića, koje uporno ponavlja na lokalnim TV stanicama - za sukob je potrebno dvoje!

- Imam i ja sina tih godina, i on izlazi u grad vikendom. Moglo je da se desi bilo kome od naše dece - dodaje Gordana. - Posle ovoga, više nam nije svejedno. Plašimo se. Zaziremo od njih. Nije lako ni tom narodu. To najbolje shvata većina ljudi u Šidu, koji si i sami bili proterani sa ognjišta. Ko se seli, taj se ne veseli. Većinom su i te izbeglice dobri ljudi, naročito oni iz Sirije, ali nam to malo kukolja koje u zadnje vreme dolazi zagorčava život.

Neprijatnost je, međutim, vele ove dve žene, postala opipljiva i zato redom svi po naseljima u okolini Šida potpisuju peticiju da se prihvatni centri isele iz njihovog komšiluka. Jedno je, kažu, biti human i pružiti pomoć onome ko je u nevolji, a drugo nagrabusiti od onih kojima je tvoja država pružila ruku.

Ni u obližnjoj seoskoj školi "Vuk Karadžić" stvari nisu kao ranije. Roditelji su zabrinuti, pa su od učiteljica tražili da decu ne puštaju ranije kući. Da obavezno sačekaju da roditelji dođu po mališane.

U centru Šida, meštani govore da je uvedena neka vrsta policijskog časa. Savetovano je i Šiđanima da uveče posle osam izbegavaju da izlaze. Već sa prvim sumrakom, pričaju redom žitelji ovog pograničnog mesta, grupe migranata iz prhvatnog centra kod železničke stanice, kreću da haraju mestom. Pojedine prodavnice stalna su meta pljački.

- Za poslednjih 15 dana, radnja mi je pljačkana gotovo svako veče - kaže Dragan Savić, vlasnik diskonta pića "Kapljica". - Do sedmog puta sam brojao, a posle sam odustao. Privede ih policija, ujutru ih pusti, uveče su ponovo kod mene. Jedni te isti. Šteta je nekoliko stotina hiljada dinara. Ali mene mnogo više plaši što smo čuli da u ovoj grupi migranata iz Avganistana, Maroka i Pakistana, ima i robijaša kojima su date pare da odu. Sam sam se uverio da ih ima drogiranih i pijanih.

Kako Savić priča, pre nekoliko noći, pozvala ga je interventna da dođe, jer mu je radnja ponovo obijena.

- Ulazim, a na toalet-šolji sedi mlađi migrant, sav u krvi, potpuno pijan, ili drogiran - priča nam gazda Dragan. - A čuo sam i da ih ima HIV pozitivnih. Moj diskont je odmah prekoputa njihovih šatora kod železničke stanice i ne mimoilaze me nijednu noć. Postavio sam bodljikavu žicu, bedem i psa čuvara, ali neke od njih ništa ne zaustavlja.

Policija, kako veli, ne može mnogo. Ili ništa. Obijane su i prodavnice tehnike i sportske opreme, pa čak i Fudbalski klub Radnički. Ujutru su se šetali u dresovima i kopačkama i niko im nije mogao ništa. Baš kao i kada su pre nekoliko noći iz radnje odneli 30 bicikala i vozikali se čitavu noć.

Božana Adamović, majka povređenog Milorada

NISU SVI ISTI

KOMISIJI u Šidu, kako kažu meštani sela Sot, nedaleko od bivše bolnice za decu ometenu u razvoju "Principovac", gde se nalazi još jedan prihvatni centar, svakoga dana pristižu prijave o šteti koju su napravili migranti. Poharani vinogradi, njive, kukuruzišta... Ima, ipak, i drugačijih priča.

- U svakom žitu ima kukolja, pa tako i u ovoj priči, ali većinom je to fin narod - pričaju nam meštani iz Sota. - Juče je grupa njih pokosila travu oko pravoslavne crkve, a svaki dan dolaze da igraju fudbal sa našom decom.