Vratili se iz sveta, i Srbija daje priliku za uspeh

NEDAVNO je jedan tviteraš napisao da je toalet na Aerodromu "Nikola Tesla" u Beogradu najčistiji, jer ga peru roditeljske suze. I nije mnogo pogrešio. Ne zna se broj onih koji su proteklih godina ispratili svoje potomke u neke druge obećane zemlje. Ima, međutim, i onih koje su majke na beogradskom aerodromu dočekale. Jer, među mnogobrojnima koji su u potrazi za obrazovanjem ili poslom otišli u inostranstvo, ima i onih koji su kofere spakovali i krenuli u suprotnom smeru.

Neki su svoju sreću našli uz knjigu, poput Zlate Vukomančić, drugi uz naučni rad kao Miloš Stojaković, dok se Filip Marinković u Srbiju vratio da bi gajio svinje. Svi oni su saglasni u tome da povratak pre svega zavisi od ličnih prioriteta - sistema vrednosti, porodičnog statusa, ambicija i emocija.

- Vratio sam se 2005. godine i u to vreme situacija u nauci nije bila sjajna, ali je svakako bilo bolje nego kada sam otišao - kaže Stojaković za "Novosti". - Raduje me što se u poslednjih deset godina oseća tendencija stabilnog. Po uslovima za naučni rad, naši univerziteti ne mogu da se mere sa najboljim svetskim, ali dobijanje profesorskog mesta na njima je skoro nemoguća misija.

- Počela sam sa radom 2011. godine, a izuzetan uspeh bio je motiv da zajedno sa prijateljicom Anom Sekulić Pribićević, otvorim školu engleskog "A-Z centar za strane jezike" - kaže naša sagovornica. - Odluka da se preselim u Beograd nije bila laka. Imala sam dileme, ali prevagnula je želja da se moja deca školuju i odrastaju, a pre svega formiraju kao ličnosti u Srbiji, gde sam i sama kao dete provela najlepših pet godina svog detinjstva. Toplina u međuljudskim odnosima mi je dala sigurnost i bezbrižnost u godinama u kojima mi je to bilo važno. Želela sam da i moja deca dobiju to isto.

Posle iskustva u velikim korporacijama, Vukomančićeva se upustila u preduzetničke vode. Tvrdi da u Srbiji ima poslovnih prilika, ali i da je potrebno puno truda i odricanja da bi se napravio uspeh.

- Kao što nije tačno da su svi Englezi "hladni i uštogljeni", tako nije ni istina da u Srbiji ne može da se postigne uspeh - kaže Vukomančićeva. - Prednost života u Engleskoj je u tome što je tamo administracija na daleko zavidnijem nivou. Žao mi je što su ljudi iz Srbije spremni da rade i žive od svog rada u inostranstvu, a u svojoj zemlji nisu u mogućnosti da daju maksimum uglavnom zbog velikih turbulencija u političkom i ekonomskom smislu u zadnjih 25 godina. Veliki problem preduzetnika ovde su visoki porezi. Mislim da sam u poslu bar pet godina u zaostatku zbog takvih propisa.

Filip Marinković se iz Nemačke vratio u selo Velesnica kod Kladova, gde, posle

- Shvatili smo da je budućnost u hrani i poljoprivredi - priča Marinković. - Bavim se uzgojem moravki i mangulica. U planu je i voćarstvo, borovnice i maline, ali pošto smo došli na zemlju koja decenijama nije obrađivana, potrebno je dosta rada i vremena da bi se zemljište privelo nameni. Nama se ne žuri, a u posao sa svinjama smo ušli da ne bismo sedeli skrštenih ruku. Mama ima svoju baštu iz koje nas hrani, otac se bavi voćkama, a ja životinjama. Tradicionalne vrednosti i patriotizam su bili bitni faktori za povratak, kao i osećaj slobode, kad si u svojoj zemlji i ne gledaju te kao stranca.

Filip napominje da je uz dobru volju, neophodan i početni kapital. Ne mora da bude u vidu novca, dovoljna je zemlja koju je ostavio pradeda i traktor koji je kupio deda ili pak znanje. Ko obrađuje zemlju, podseća mladi stočar, mora imati dosta strpljenja i istrajnosti, jer ništa neće dobiti preko noći.

- Činjenicu da se bavim poljoprivredom okolina je prihvatila, a i neki od mojih prijatelja su počeli da se zanimaju za nju, iako smo svi "gradska deca" - objašnjava Marinković. - Poneki ljudi sa strane imaju loše mišljenje, pogotovo kad se nešto ne uradi kako treba, tad im je omiljeni odgovor: "Pa ti idi u Nemačku nek ti tamo to tako urade". Birokratija je najveći problem za započinjanje posla u Srbiji, jednim delom zbog nestručnosti ljudi na ključnim pozicijama. Imao sam dosta problema, ali i mnogo ljudi koji su učinili i više nego što je njihova obaveza da mi pomognu u mojim namerama. Mislim da se znanje i umeće cene svuda, ali to uvek zavisi više od poslodavca nego od podneblja. Ima svakakvih i ovde i u inostranstvu.

SLABA PODRŠKA

Profesor Branko Kovačević, bivši dekan Elektrotehničkog fakulteta i nekadašnji rektor Beogradskog univerziteta, kaže da bi bilo i mnogo više mladih koji se vraćaju u zemlju da im se šansa ne pruža samo deklarativno.

- Oni bi značajno doprineli razvoju nauke i privrede, kao što su to u više navrata kroz istoriju i činili diplomci sa prestižnih fakulteta pri povratku u Srbiju - kaže Kovačević. - Danas ima takvih primera, poput direktora kompanije "Big gir", Dejana Dramićanina i Branka Milutinović, koji je jedan od osnivača kompanije "Nordeus". Milutinovića je radio u "Majkrosoftu", a vratio se u Srbiju i 2010. godine osnovao kompaniju u kojoj radi više oko 200 ljudi.

IZ PARIZA U RODNO SELO

- Želim da zaposlim ljude u rodnom kraju, da pravimo kvalitetne proizvode i da podignemo kvalitet života u selu - kaže Jovanović, koji sa sinom Kristijanom (na slici) vodi biznis. - Najvažnije je da zaposleni budu zadovoljni, jer je to preduslov efikasnog rada.

Jovanovići su svi angažovani na zajedničkom poslu, a osim Kristijana, dedinim stopama je krenuo i unuk Dilan.