Dr LJubivoje Stojanović: Vratimo mačeve u korice

BALKANSKI prostori ponovo su uzavreli, kolektivna sebičnost se umnožava svuda oko nas, tako što promoteri sukoba podstiču strahove znajući da na taj način mogu lako da zavedu na bespuće mržnje, naivne i nesigurne.

Stvaraju se družine preplašenih istomišljenika koji ne biraju mesto na kojem će iskazati svoje neprijateljstvo prema svemu drugačijem od sebe i svoga. Mladi i naivni su najlakši plen te zlonamernosti što se jasno vidi u mnogim primerima. Najupečatljiviji je onaj iz Novog Pazara, gde je na fudbalskoj utakmici fudbal bio potisnut u stranu. Kao da skoro niko od prisutne publike nije došao da bude deo sportskog događaja. Umesto toga, dogodilo se da su mnogi svoje strahove pokušali da potisnu nasiljem nad drugim i drugačijim.

Da ne ponavljamo uvrede kojima su jedni druge vređali, u stvari svako je sebe najviše obesmišljavao rečima kojima je želeo da obezvredi druge. To je neodrživo stanje koje bi trebalo svako da promišlja odgovorno, jer svi zajedno idemo u beznađe, neko pre a neko kasnije, ali besmisao nas sve obuzima. Drugačije ne može biti kad u čoveku postoji samo nagon za osvetom prema drugom zbog njegovog porekla i njegove pripadnosti. Dokle više tako i zašto među savremenicima postoji toliko nerazumevanja i zlovolje? Šta je pravi razlog? Različitost religijskih uverenja? Ideološki razlozi? Nacionalna pripadnost? Ili samo neznanje jednih o drugima i nerazumevanje različitosti što dovodi do potrebe za sukobima do istrebljenja? Zar nam nije dosta sukoba?

Dosta je nevine krvi proliveno kroz prethodne vekove u čitavom svetu i na ovim našim prostorima. Ko misli da treba još taj nema pameti, odustao je od traženja smisla postojanja i postao je besmisleni tragičar koji svoju dezorijentisanost proglašava merom za druge.

Tokom prethodnih decenija, pa i vekova, pokušali su ljudi različitim načinima i "svetlim" oružjem da poraze jedni druge, često zaboravljajući da u ratu nema pobednika, svi su gubitnici, neko manje a neko više. Čudesno je da pojedinci još ne razumeju tragizam rata i sukoba, pa poput kockarskog zavisnika po sistemu "samo još ovaj put" žele da "povrate izgubljeno" ne uviđajući besmisao samoobmane. Zbog toga je potrebno prepoznavati taj kockarski duh u sebi i ne igrati se više životom. Potrebno je odgovorno živeti i ne pristajati na ideju poravnanja i povraćaja izgubljenog, jer se tako sve više gubi mera i smisao dok na kraju sve ne postane ništa. Da bi bilo tako svako bi trebalo da u sebi prepozna rušilačke ideje koje pokreću potrebu za eliminacijom onih koje doživljavamo kao opasnost. Ako podlegnemo tom strahu mi postajemo bezumni i dižemo lako ruku na sebe i jedni na druge. To se vidi u svakodnevnim nasilnim radnjama dece i roditelja, supružnika, rođaka, komšija i kumova sve u stanju nespremnosti da se živi život takav kakav jeste. Ne treba izbegavati suočenje sa životom, potrebno je živeti ga sa punom odgovornošću bez sanjarenja i praznoslovlja, jer samo tako čovek može sve da pokrene na bolje. Ako se predamo beznađu postaćemo nasilni prema sebi ili jedni prema drugima, i sve zbog toga što smo izgubili hrabrost da živimo odgovorno. Postali smo kukavice koje se junače u grupi, u početku uvredljivim parolama, a kasnije bezumnim postupcima, sve zbog toga što smo izgubili potrebu za smislom. Sebični interes i koletivni egoizam su nas doveli u slabomerje religijskog nacionalizma u stanju sužene svesti o drugima i sebi.

Treba znati da ćemo postati hrabri samo onda kad vratimo mač u korice i prestanemo da smišljamo načine kako da uvredimo i ugrozimo jedni druge. Više od toga, postaćemo i ostaćemo zauvek trezveni ako pokušamo i uspemo da "potegnemo" jedni prema drugima oružje koje nismo do sad upotrebljavali. To je oružje vere, molitvu jednih za druge. Sve vere zasnivaju se na miru i ljubavi i podrazumevaju molitvu kao način postojanja vernika. Zašto onda ne pokušamo da umesto svih omalovažavanja i neprijateljstava progovorimo jezikom molitve kao zajedničenja sa Bogom i jednih sa drugima.

Razmislimo o ovome pre nego što se odlučimo za sukob i mržnju prema svemu drugačijem i svima različitim od nas. I, ne samo na sportskim događajima, već u svim našim dogovorenim ili slučajnim susretima. Uspećemo onoliko koliko budemo iskreni prema sebi i jedni prema drugima...

Dr Ljubivoje Stojanović, protojerej