Sport i politikantstvo

KOLIKO je ikada otišlo na neku utakmicu dežurnih nikogovića sa društvenih mreža koji su horski zapenili da kritikuju Vučića jer navodno država ne ulaže sistemski u sport, a sve to podstaknuti izjavom vaterpolo legende Andrije Prlainovića. Da se razumemo, Prlainović ima pravo da kaže svoje mišljenje kao sportista, jednako kao što to ima pravo i Štefanek. Neka nadležni u sportskim savezima, Olimpijskom komitetu i ministarstvima, od sporta do finansija, pa sve do predsednika Vlade daju ocenu koliko ima istine u tome, ali mislim da nema jer ne pamti se da je država ikad uložila ovoliko novca za naše olimpijce, od stvaranja uslova za njihove treninge, izgradnji hala, bazena, obezbeđivanje vrhunskih uslova za pripreme, do premija za osvojene medalje.

Skandalozna je zloupotreba Prlainovićeve izjave u političke svrhe, posebno od onih koji nikad u svom životu nisu uživo odgledali nijednu vaterpolo utakmicu, a koji danas tako zdušno kritikuju državu što ne ulaže u vaterpolo. Kada ih pitate šta se po njima podrazumeva pod ulaganjem u vaterpolo, oni pojma nemaju, ali je bitno imati municiju za napad na Vladu. Doduše, postoje oni koji bi da se naprave pametni, pa kažu da bi država trebalo da ulaže u klubove, valjda misleći da je na delu samoupravni socijalizam. Doduše, kada pred njih stavite činjenicu da je prosečna poseta na vaterpolo utakmici do sto ljudi i pitate ih da li bi išli da gledaju, recimo, Partizan-Student, nemaju odgovor.

Odgovor nije ni bitan, jer većina njih je čula za VK Partizan - koji je pred gašenjem kao višestruki prvak Evrope - dok o VK Student nemaju blage veze. Kao šlag na torti, najekstremnije ludilo po društvenim mrežama ispoljavaju pristalice onih političkih opcija koje su temeljito razorile srpski sport od 2000. godine i kojima su klubovi i sportska društva služili kao paravan za najgoru moguću pljačku i trgovinu igračima. Vrhunac "ulaganja" u sport bio im je da, kada zasednu na čelnu poziciju nekog kluba, dobrano opelješe neko javno preduzeće koje je bacalo novac u bunar bez dna, dok su gospoda u klubovima taj novac grabili sebi. Stvorili su armiju "menadžera", koji su po fizičkom izgledu više liče na pucače sa ulice, nego na ugledne sportske biznismene. I takvi danas bez trunke stida imaju obraza da nekom nešto prigovore.

Ulaganje u sport ne znači bacati državne pare na Zvezdu i Partizan. Ne znači ulaganje ni u jedan klub. Ulaganje u sport je sistemsko stvaranje ambijenta kroz dobru zakonsku osnovu da se klubovi i sportska društva razvijaju, a država može da ulaže isključivo u reprezentacije, odnosno pojedinačne sportiste koji predstavljaju Srbiju na nekom od velikih sportskih takmičenja. Otuda, apelujem na državu da prekine sa davanjem para Zvezdi i Partizanu u bilo kom sportu. Po cenu da ti klubovi ispadnu iz lige, a tvrdim da bi se u fudbalu to i dogodilo kad bi država prekinula da ih dotira. Najhitnije da se donese zakon o privatizaciji u sportu i da se krene u proces privatizacije sportskih klubova i društava po ugledu na velike i razvijene evropske države. Ako ima snage za rešavanje problema u privredi, a to je potencijalno gašenje propalih preduzeća koja su u restrukturiranju, mora se pronaći snaga da se i u sportu provede proces privatizacije. Ko se tome opire, neka sam izvuče novac i neka vodi Zvezdu, Partizan, Vojvodinu, Radnički Niš, Spartak, ili koga želi, ali da ne traži od države i lokalnih samouprava doniranje.

Takođe, protivnik sam demagogije da država ulaže u rvanje, tekvondo... Država bi trebalo da pomogne našim reprezentativcima u tim sportovima da se dobro pripreme za takmičenja, a ne da ulaže u te sportove, jer, iskreno, koliko to ljudi u Srbiji prati rvanje, veslanje, tekvondo... Važno je ulagati u školski sport, gde se talenti prepoznaju, a ako neko iskoči i proceni se da državi u određenom sportu može da donese medalju sa velikih takmičenja, onda je potrebno uložiti novac u razvoj tog sportiste. Kad je reč o ekipnim sportovima, država je dužna da izgradi hale, bazene, nacionalni stadion, da pomaže naše reprezentacije ukoliko imaju šanse da se kvalifikuju za neko veliko takmičenje i da isprati, zajedno sa matičnim savezima, cikluse takmičenja. Zato sam šokiran kritizerima i politikantima koji su do juče bili protivnici izgradnje nacionalnog stadiona, a koji moramo da izgradimo kako bi fudbalska reprezentacija mogla da nam igra međunarodna takmičenja zbog standarda koje FIFA i UEFA propisuju, sve tobož uz priču kako se novac baca na takve megaprojekta, a narod je gladan.

Isti ti danas kritikuju državu kako ne ulaže sistemski u sport. Neverovatno kolika je to količina licemerja. Dobro znaju da bez tog stadiona uskoro nećemo moći da igramo međunarodne utakmice, a protive se toj vrsti ulaganja uz priču kako ne ulažemo dovoljno u sport. Jasno je da njih nikakvo ulaganje ne zanima, već isključivo dobro osmišljena demagoška priča putem koje će napadati Vučića.

Što više izmišljenih afera, što više produkovanih laži, to je izazivanje gneva kod naroda izraženije. Sportska borilišta će biti jedno od mesta na kojima će Soroševa vojska sprovoditi svoje politikantske zamisli.

Vladimir Đukanović, narodni poslanik