Vreme je za buđenje elite iz dogmatskog dremeža

PO ko zna koji put u poslednjih nekoliko meseci srpska javnost imala je priliku da čuje intelektualne piruete akademika Dušana Teodorovića koji populizam, političku prostotu i jeftinu demagogiju pretpostavlja ozbiljnim činjenicama, analitici i službi opštem dobru.

Gde je ključ navlačenja koprene narodu na oči umesto otvaranja istih i prosvećivanja? Upravo u tvrdnji da će boljitak i prosperitet uslediti automatski, pukom promenom elite na vlasti. Primarni zadatak intelektualnih elita u svakoj pristojnoj zemlji trebalo bi da bude da svojim studentima i čitavom narodu objasne da nema nikakvog spasa iza ćoška, naprečac i koliko sutra, kao i u pukom odlasku sa vlasti ovog ili onog premijera ili ovakve ili onakve političke vrhuške! Jer ako je nečija smena, abdikacija ili revolucionarni prevrat sam po sebi spas, kako onda ne procvetasmo nakon pada Slobodana Miloševića i njegovog režima, već šesnaest godina docnije lamentiramo nad zlehudom sudbinom naše zemlje i našeg naroda.

Cenjeni akademik Teodorović je stručnjak za pitanja saobraćaja, te mu nije zameriti skromno znanje iz političke filozofije i sličnih disciplina, ali su mu kolege sociolozi mogli objasniti da "spas" (uzgred budi rečeno termin je daleko pogodniji za religijske nego za političke teme) može eventualno da usledi kao proizvod mukotrpnih pregnuća na polju političkog prosvećivanja građanstva, razvijanja demokratskih kapaciteta i kontinuiranog razvijanja svih oblika političke kulture, što sve, dakako, treba da prati ekonomski razvoj.

Pojednostavljeno rečeno, nema spasa u pukoj promeni čelnog čoveka u državi ili bilo koje vlade, to je prizemna politikantska floskula, koja fokus javnosti odvlači na stranputicu i služi jedino sticanju poena onih snaga koje žele da zauzmu najviše položaje u društvu.

Dakle, možete smeniti Vučića, ali ćete veoma teško rešiti strukturalne, društvene, ekonomske, bezbednosne, kao i probleme koji se tiču morala, obrazovanja, uređenosti medijske scene... Spas se ne postiže promenom figura na vrhu.

Možete smeniti Vučića i dovesti Pajtića i Tadića, recimo. Da li će uslediti spas? Naposletku, zašto spas nije usledio kad su pomenuti politički prvaci osam godina suvereno vladali Srbijom na svim nivoima? Da li je posle njih nastupio spas ili su za sobom ostavili jedno haotično, anomično društvo, dirkemovski rečeno?

Zadatak intelektualne elite je ponajpre u tome da bude poštena i odgovorna prema svom narodu i da kaže da, i ako ode Vučić, BDP neće skočiti u prvoj godini za 10 odsto, kako mali Đokica zamišlja svet, da Albanci na Kosovu neće prestati da traže priznavanje nezavisnosti, da neće prestati spoljnopolitička iskušenja i izazovi između EU, s jedne, i Rusije, s druge strane, da nećemo prestati da ginemo na putevima zbog užasne kulture u saobraćaju, da rijaliti emisije kojima se truje naraštaj neće prestati automatski da se emituju, da neće do jutra nestati siromaštvo...

Kada je o savremenim evropskim i svetskim tokovima reč, a o njima često uvaženi akademik govori, sa svih strana, gotovo svakodnevno čujemo pohvale aktuelnoj vladi. Svedeno na jednostavne činjenice, nikada nismo čuli ni od Bajdena ni od Merkelove ni od Putina ni od čelnika u Briselu da je za Srbiju spas da ode Vučić. Naprotiv.

Stručnjak za saobraćaj verovatno nije studiozno čitao Mihelsa, koji je davnih dana ustvrdio da partijama vlada "gvozdeni zakon oligarhije", te da je naivno uverenje kako će društvu sve da se pozlati samo da jednu vrhušku zameni druga.

Na kraju, kada je o spasu reč, akademik Teodorović i njemu slični trebalo bi da shvate da spas najpre leži u buđenju dela naše elite iz, kantovski rečeno, dogmatskog dremeža, u rudarskom radu na demokratizaciji društva i političkom prosvećivanju građanstva.A tlapnje o tome kako je spas tu iza ćoška, samo da oteramo jednog a dovedemo drugog, suštinski i temeljno služe samo zamajavanju naroda.