Komentar: Alep

MINULE nedelje, uoči boravka ministra odbrane Srbije Zorana Đorđevića Moskvi u pojedinim medijima rasplamsala se bespotrebna polemika o tome treba li naša vojska da učestvuje u humanitarnoj akciji u Alepu u Siriji.

Zabrinuti komentatori raspravljali su i o tome šta će biti ako ne daj bože pogine neko od srpskih vojnika. Polemičari su podigli stepen zabrinutosti, jer su se u isto vreme u ruskoj prestonici obreli i šef resora odbrane i načelnik Generalštaba. Onima koji se naježe čim se spomene reč Rusija bilo je dovoljno da izraze sumnju da se dogovara nešto mnogo opasno.

A u Moskvi, osim na sportskim borilištima, nije bilo nikakve dramatike. General Ljubiša Diković bio je u planiranoj poseti, a ministar Đorđević došao je na zatavaranje Međunarodnih vojnih igara na kojima su učestvovali i naši. Ni jedan ni drugi sa domaćinima nisu pričali o odlasku srpskih vojnika u Siriju, jer o tome u našem političkom i vojnom vrhu niko i ne pomišlja.

Šta je u Beogradu obećano Rusiji? Prikupiće se pomoć u skladu sa našim mogućnostima u namirnicama, koje su preko potrebne stanovnicima Alepa, a onda će to biti prebačeno jednim ruskim transportnim avionom. I to je sve.

A, kako bi oni večito alergični na Ruse reagovali da nam je, recimo, Vašington sugerirao da se uključimo u neku humanitarnu akciju? Čini mi se da nisu bili glasni kad smo dobili na poklon iz Gvantanama muslimanske fanatike da ih "socijalizujemo i obrazujemo".

Kad se sve to zna, svi koji su iskreno zabrinuti jer nisu bili dovoljno informisani, kao i komentatori i polemičari sa trajnom alergijom na Rusiju, mogu da odahnu i ne brinu za naše vojnike.