Dragomir Antonić: I sela na prodaju

NA vuka vika, a lisice meso jedu - kaže narodna poslovica. Danas može i jednostavnije. Čim sedneš u društvo, kreni sa pričom "bregzitu" ili Savamali. Dok naručuješ piće, zabrinuto gledaj sagovornike i glasno pitaj: Šta je sa demokratijom i EU! Cilj je postignut. Praznosloveći o svetskom zaboravljamo naše, srpske jade.

Valjda što sam Srbin po rođenju, pravoslavac po krštenju, a etnolog po obrazovanju, meni su uvek Srbi i Srbija bili na prvom mestu. Znam šta se u svetu dešava. Svuda ima velikih problema, ali velike probleme neka rešavaju velike sile. Mi rešavajmo naše.

Zovu me ljudi iz svih krajeva Srbije. Pričaju isto. Sela su prazna, imanja se prodaju budzašto, a kao kupci počeli da se pojavljuju stranci. Većinom Arapi. Obilaze varošice i sela po Šumadiji, sa posrednicima ili bez njih, sa željom da kupe seoska imanja, da napuste svoje luksuzne vile u Emiratima i Katarima i nastane se u Pajsijevićima, Loznju, Žunama, Orašcu.

Sa višedecenijskim iskustvom koje imam kad su u pitanju ljudi, porodice ili veće grupe ljudi koji se preseljavaju, ovo mi izgleda čudno. Niko ne beži od masnih kolača ili luksuz menja za neizvesno. U ovozemaljskom životu takvih je malo. Bojim se da je ovde u pitanju nešto drugo: trajno naseljavanje onih koje tzv. Evropa neće da primi, a Turska ne da da se vrate! Radi se o živim ljudima, ženama, bebama, deci, što se ne može sakriti. Ako ih nema u novinama, televizijskim emisijama ne znači da ne postoje u realnom životu. Osvrnimo se oko sebe i pokušajmo da sami sebe ne lažemo, nego rešavajmo problem dok je relativno mali i dok možemo da ga rešimo. To je obaveza svih nas: od učitelja, stručnjaka do premijera; od lokalnih novina do nacionalnih glasila i televizija. Moramo sve učiniti zbog nas i naše dece. Nećemo valjda njih, našu decu, učiniti strancima u sopstvenoj zemlji. O Savamali, "bregzitu", atlantistima ima ko da brine i za to su dobro plaćeni.