KOMENTAR: Tesla

TESLA je bio čist naučni genije - pesnik u nauci. Činio je zapanjujuće, čudesne stvari i to jednostavno, da bi služio ljudskom rodu - a za svoje usluge nije tražio ništa.

Ovim rečima se od Nikole Tesle u posmrtnom govoru oprostio gradonačelnik Njujorka. Bilo je to u januaru 1943, a 63 godine kasnije oko urne sa Teslinim pepelom počela je da "varniči" poslovično podeljena srpska javnost.

Zaglušujuću buku, u kojoj prema velikom naučniku nema poštovanja kakvo je iskazao tadašnji njujorški gradonačelnik, stvorila je dilema da li Teslin prah treba da bude pohranjen na platou kod Hrama Svetog Save, i da mu tamo bude podignut spomenik, za šta se zalažu crkva i deo intelektualne javnosti, ili da ostane u muzeju koji nosi njegovo ime, na čemu insistiraju uprava te institucije i pojedinci u naučnim krugovima?

Obe strane imaju argumente.

Ima li šta prirodnije, pitaju ovi iz prvog tabora, nego da na jednom mestu budu velikani koji su obeležili kulturu, istoriju i nauku - Sveti Sava, Karađorđe i Tesla.

Nipošto - uzvraćaju protivnici i kao jedan od aduta navode da, ako bi urna bila izmeštena, onda ne bi bilo potrebe da postoji muzej...

Da li bi genije iz Smiljana ove rasprave posmatrao sa monaškim mirom koji ga je celog života krasio? Da li bi želeo da njegovi posmrtni ostaci budu pohranjeni na polici muzeja, koji se nalazi u tuđoj kući, ili bi mu draže bilo da zauvek počiva pored spomenika Svetom Savi i Karađorđu? Odgovore ne znamo, jer oporuku nije ostavio.

Ali znamo da je potomak 40 sveštenika po majčinoj i očevoj liniji, da je i sam vodio monaški život, da mu je nakon smrti održano opelo po pravoslavnim običajima, da je kremiran po tuđoj volji, da je o Bogu i mislio i govorio... Da je sebe smatrao Srbinom. Možda se iz ovog mogu izvući neki odgovori?