Nedeljko Terzić: Podvarak u minusu

POSTOJE nekada neki sagovornici koje nikako ne možete izbeći, posebno ako ste se sreli u teskobnom ambijentu, uskom hodniku, na pola stepeništa, u liftu, u prepunom gradskom autobusu, ili u podužem redu ispred bankomata...

Zaustavi me komšija u hodniku naše stambene zgrade i upita, onako spontano usput, dok sam se pripremao da ga mimoiđem, a on stao ispred mene, pa nisam mogao ni levo, ni desno, nego ko žaba na zmiju, pravac na njegove reči: Vidiš li šta se sve događa? Šta ti misliš o ovoj našoj situaciji? Bogme, ja ne vidim kud će sve to nas dovesti?

Setih se namah, hvala bogu, one priče o dvojici komšija kad ovaj onog upita kako je. Ako kaže da je dobro: Šta ti pričaš, svi smo u krizi, a tebi je dobro?! Tu je njemu odmah nešto sumnjivo. Ako kaže da ne valja ništa: Šta je bilo, ne valja ti ova vlast koju je narod izabrao?! I u oba slučaja ima šanse da ga otkuca policiji, što sigurno ne bi izašlo na dobro.

Dakle, šta mislim o ovoj situaciji? Pa, komšija, od četvrtog sprata do prizemlja idem i osećam nešto jako u vazduhu. Oseća se, bogme, na sve strane! Pun mi nos svega, kao da sam do guše u nečemu. Muka živa! Šta? To, to komšija, govori ko Boga te molim! Znaš komšija, iskren da budem osećam jak miris podgrejane sarme ili podvarka sa suvim rebarcima. To moja supruga nikad nije umela da napravi kao njena majka. Kad bih znao iz čijeg stana dolazi, pozvonio bih mu na vrata, sa flašom rizlinga.

Idi, komšija, do vraga, a ja mislio...

Baš me živo zanima šta si ti mislio? Kud si pošao?

Idem u banku, po malo minusa. Šta da ti kažem, mogli bismo mi ovako sve do samog ujutro, ali ako država može da duguje, mogu i ja da budem u minusu. Šta sam ti tu ja, ja sam sitnina naspram države.

E, vidiš, kažem okuraženo. Minus ti, minus još sto hiljada njih, pa ti sad uzmi digitron u ovoj našoj situaciji, sve to lepo pomnoži i, eto ti državi velikog minusa.

Idi do vraga, otkud sam te i zaustavio. Ode mrmljajući.