Beograđanka o pravosudnom sporu sa vojskom: Istina o stanu izgorela u požaru

Kako bi javnost bila objektivno informisana, dužna sam da iznesem nepobitne dokaze koji će, nadam se, podstaći i druge savesne i ponižene građane, sa istim ili sličnim problemom, da se usprotive kršenju njihovih prava.

Moja pokojna baka je stan u Braće Nedić 6 dobila na korišćenje po osnovu rešenja o trojnoj razmeni stanova Prve stambene uprave NOO Istočni Vračar p. br. 2616/1 od 12. 7. 1955. godine, tako što je zamenila svoj stan u Ul. ratnih vojnih invalida br. 35/III (današnja Mekenzijeva) za stan u Braće Nedić.

Jelisaveta Bogić jeste bila nosilac stanarskog prava na predmetnom stanu, o čemu svedoče zapisnik o izvršenju valorizacije stana za 1959. godinu, kao i rešenje NOO Vračar - odeljenja za stambene poslove, kojim se određuje visina stanarine za predmetni stan p. br. 160/5096 od 21. 1. 1960, kao i prateće uplatnice po osnovu zakupa.

Drugo, devedesetih godina prošlog veka stvoreni su uslovi da korisnici otkupe stanove dobijene u zakup i na korišćenje. Kao savesni korisnik, baka je aplicirala i 12. 2. 1992. godine uplatila ukupnu otkupnu cenu od 300.000 ondašnjih dinara.

Preostalo je samo da se odštampa kupoprodajni ugovor prema evidentiranoj uplati, što se nikada nije dogodilo. Da nevolja bude veća, sa zahtevom za otkup predala je kompletnu dokumentaciju u originalu. Čekalo se na potpisivanje ugovora, ali posle više odlazaka u nadležni vojni servis obaveštena je da su svi akti izgoreli u požaru koji je izbio u vojnom arhivu.

Tokom 1993. godine ona je postala obveznik poreza na imovinu po rešenju broj 432/1/27624. Dakle, ona je morala postati sopstvenik imovine da bi bila obveznik poreza na imovinu.

Od Narodne banke (Službe za poslove finansija i knjigovođstva) uspela je da dobije potvrdu o navedenoj uplati na svoje ime, i to zajedno sa delovodnim brojem pod kojim je trebalo podići ugovor o kupoprodaji in. br. 30723-1. Danas pokojna Jelisaveta za života nije dočekala ni realizaciju predmetne kupoprodaje, niti povraćaj novca.

Treće, kada bi se izvršio uvid u raspoložive dokaze i dokumentaciju, a pogotovo odluke koje je Ministarstvo citiralo, a koje su nabrojane po principu “mir u stroju”, i laik bi uvideo da su navedeni sudski postupci propali zbog nedostataka dokaza koji su nestali u požaru i fantomski se pojavili naknadno u rukama tužioca, a na štetu tužene.

Postavlja se pitanje verodostojnosti takvih dokaza, te ovim putem pozivam Ministarstvo odbrane da ih na podesan način učini dostupnim javnosti. Da pravda nije uskraćena mojoj baki, moja majka Mirjana Milić i ja nikada ne bismo morale da se obraćamo javno po ovom pitanju.

Na sastanku u Ministarstvu odbrane 29. 10. 2015. godine, obaveštena sam da ovakvih slučajeva ima na hiljade. Ako bih pravila poređenje između vojske i policije, to bi bilo isto kao da se policija hvali brojem nerasvetljenih kriminalnih dela. Upravo sam takav utisak stekla od onih koji su tu da po Ustavu i zakonu štite svoj narod, a ne da otimaju novac i imovinu pod izgovorom prava, a u odsustvu pravde.

Dragana Milić, Beograd