Goran Nikolić: Posledice pada populacije

POPIS iz 2011. pokazao je da Srbija u odnosu na 2002. ima pet odsto manju populaciju. Uključujući i one koji su (politički podstaknuti) bojkotovali popis, bilo nas je oko 7,25 miliona.

Najveći uticaj na pad populacije u Srbiji imao je viši mortalitet od nataliteta (rastući negativni prirodni priraštaj dostigao je 4,9 promila 2013), dok su i neto migracije, uglavnom ka Zapadnoj Evropi, nastavljene, istina nešto sporijim tempom nego devedesetih.

Koliko god ovi podaci izgledali dramatično, Srbija nije izuzetak. Praktično nema zemlje Istočne Evrope koja nema sličan problem. Bugarska je "izgubila" skoro 0,6 miliona stanovnika 2001-2011, Rumunija blizu dva miliona ljudi, Hrvatska 150 "tisuća".

S druge strane, rast populacije na zapadu Starog kontinenta rezultat je imigracija i blagog pozitivnog prirodnog priraštaja koji je uzrokovan visokim fertilitetom imigrantkinja.

Pomalo je ironično da opsesija naučnika - produžetak životnog veka, jedino smeta makroekonomistima, koji to tumače kao tragediju za fiskalnu politiku. Trebalo bi da zahvalimo medicini, kao i da nam neizbežna reforma penzionog sistema i sve veća davanja za zdravstvo budu stvari koje ćemo "egzaltirano" sprovoditi.

U svakom slučaju, neizbežna tranzicija ka nižem broju stanovnika može biti teška za zemlju, i na vladi je da je olakša kroz promene u socijalnom sistemu.

Kada je u pitanju Srbija, ključni problem je visok broj penzionera i pad broja zaposlenih. Zbog visokog broja nezaposlenih, pitanje upošljavanja ljudi u dobu za penziju nije od većeg ekonomskog značaja, ali bi bilo dobro da, sa (optimističnim) padom nezaposlenosti u narednim godinama, ovo postane problem s kojim ćemo se suočavati.

Treba dodati da, i pored negativnih posledica, postoje mnoge prednosti država koje imaju manje ljudi i koje stoga neće doživeti fiskalnu ili socijalnu katastrofu.

Ekonomisti su već osporili mit da je povećanje stanovništva esencijalno za ekonomski rast (ključni pokazatelj je GDP po stanovniku, a ne ukupan GDP, jer on čini pojedinca bogatijim).

Studije ukazuju na to da je od Venecije, odnosno 11. veka, ostvarena veoma mala korelacija između ekonomskog rasta i povećanja broja stanovnika i da su najvažnije bile inovacije i specijalizacija. Više ljudi i veća stopa prirodnog priraštaja uglavnom znače više siromaštva, a ne više bogatstva, što pokazuje primer Afrike danas. Čak i za Kinu, gde je rast populacije odigrao veliku ulogu u ukupnom rastu GDP-a, istraživanja ukazuju na to da je veći značaj imalo snažno povećanje ulaganja u socijalni kapital (od početka reforme 1979).

Dakle, rast populacije ne vodi porastu bogatstva, već stvaranje bogatstva dovodi do stagnacije ili, pak, opadanja broja stanovnika, što je naravno posledica socijalnih a ne ekonomskih faktora.

Vršene su mnogobrojne projekcije i nije realno očekivati da bi se broj stanovnika Srbije mogao povećati, ili barem ostati nepromenjen, u naredne dve ili tri decenije, čak i sa snažnim povećanjem stope fertiliteta.

Demografske projekcije predviđaju starenje domaće populacije, i to sa današnjih šest stanovnika sa preko 65 godina na četiri sredinom ovoga veka (spadamo u "starija" društva u svetu, ali daleko smo od toga da budemo "šampioni", kao se to, često, tvrdi).

Ipak, demografska kretanja nisu lako predvidiva i populacioni pad ne mora biti naš usud; koje npr. mogao očekivati da ćemo od pola miliona stanovnika centralne Srbije s početka 19. veka danas "stići" do 5,3 miliona.

Ipak, to što se od 2002. jednokratno finansijski pomaže porodicama s novorođenčetom i postoje delimično besplatni programi veštačke oplodnje, kao i olakšice mladima da dođu do prvog stana, definitivno nije dovoljno.

Ključ je u povećanju zaposlenosti, čime bi se i teret budžetskih, odnosno penzionih davanja ublažio, ali to je lako reći a teško izvesti. Treba razmišljati i o dodatnom produženju radnog veka (nešto je na tom planu učinjeno reformom penzionog sistema), i eliminisanju barijera ljudima da rade u poznijim godinama. Obavezan odlazak u penziju mogao bi biti i ukinut, i time se ne bi plaćale penzije često radno sposobnim ljudima, već bi i preduzeća ostvarivala veći profit koristeći već obučene ljude.

Više žena u radnoj snazi, čini se razumnom solucijom, uz koju bi mogle ići veće nadoknade za plaćanje brige o deci. Još jedna mera koja daje dobre rezultate su porodične fabrike, jer zajednički rad i život podstiču produktivnost. Indikativan je primer Japana, koji, usled depopulacije, sprovodi reforme u naporu da produži radni staž ljudi, poveća udeo žena u radnoj snazi, privuče imigrante i robotizuje industriju.

Goran Nikolić, Institut za evropske studije