Nedeljko Terzić: Deco, krave ne govore!

Današnja deca u gradovima imaju nekakvo kolektivno detinjstvo u kome dominira imitacija realnog života. Ovce, koze, krave i prasice od plastične mase raznih neprirodnih boja, deca guraju ručicama u plastične kućice koje nimalo ne liče na one sa sela. Druga neka bića, koja liče na životinje, imaju dva ili tri oka na zadnjici, usta navrh glave, ogromne mišićave udove, neke čak imaju i specifičnu tetovažu i oglašavaju se nekakvim nepoznatim jezikom.

Najpoznatija neprirodnim bojama ofarbana životinja je kravica čuvena "Milka" - sa omotnice za popularnu švajcarsku čokoladu. Kada bi, primera radi, deca na najobičnijim testovima dobila samo crteže s tankim, finim linijama, kao slikice uobličene do hiperrealnosti naših domaćih životinja, i da ih pritom oboje, bila bi na kraju to čudesa svakolika. Na šta bi sve te životinje ličile?!

Ili ukoliko odu, nekim povodom, prvi put na selo, ima čudom da se načude kad ugledaju prave ovce, koze, krave, jer će od njih pomisliti da su divlje, da su preistorijske, bar iz doba jure, jer nimalo ne izgledaju kao one iz crtanih filmova ili napravljene od plastične mase, pa uz to ne pričaju, nego se zaista još i oglašavaju onako in vivo, svaka svojim glasom, odnosno onomatopejom.

I otvaraju usta, traže da jedu, neke hoće da priđu i da se paze i maze, da ne poveruješ u bliskost i prisnost s takvim strašnim dlakavim stvorenjima.

Ono što je neverovatno jeste i velika verovatnoća da ćemo u bliskoj budućnosti, iz još bliže nam prošlosti, morati sačuvati i imati, odnosno otvarati zoološke vrtove domaćih životinja.