Nedeljko Terzić: Govor ćutanja

IDE devojka u školu. Na leđima ruksak, u njemu knjige, u levoj ruci cigareta. Kako joj se neko približi od prolaznika, brzo vadi mobilni (to čini poput britkih poteza kauboja koji su umeli munjevitom brzinom da čupaju svoje srebrnaste koltove iz kožnih futrola) i počinje da šparta prstima po minijaturnoj tastaturi ne dižući pogled sa nje. Prvi utisak je da joj mobilni telefon dođe kao nekakvo odbrambeno oruđe-oružje, dok iz druge ruke ne ispušta cigaretu.

Sede dve devojke na naslonu klupe u gradskom parku, prekoputa škole. Obe u ruci imaju po mobilni telefon i sa puno zanosa i totalne odsutnosti, veoma brzo prstima kuckaju po slovima i to čine kao vrhunski profesionalci, kao nekadašnji daktilografi koji su se borili za višu profesionalnu klasu. Jedna od njih ustaje i ubrzanim koracima kreće uskom stazom prema školi. I druga devojka kreće za njom, trudeći se da je stigne, ali i dalje kuckajući prstima po malim slovima.

Dve drugarice na velikom školskom odmoru, jedna pokraj druge, okrenute leđima, ne skidaju poglede sa svoji mobilnih telefona. Ne reaguju ni na galamu koja ječi hodnikom, ne primećuju ni gurkanje, niti sasvim normalnu gužvu koja vlada u ovakvim prilikama. Ne uočavaju ni da je sve to najednom prestalo. Tek, pojavljuje se njihov profesor sa blagonaklonim rečima:

- Samo posle vas!

I pokazuje im na otvorena vrata učionice.

- Smarač! Kuliraj ga. Bleja, brate! To je sve što su uspele da kažu jedna drugoj dok su tromo i nezainteresovano išle prema svojim klupama.

Nemilosrdna statistika je porazna - pet devojaka je za dva sata uspelo međusobno da izgovori ukupno, samo pet reči. One, ne primećuju da su ćutale, one zapravo, i ne primećuju jednu pored ove druge. Jednostavno, glas kolektivnog života, komunikacije i dara božjeg da se sporazumevaju kao ljudska bića izgubio je svoj smisao.

A ovo su upravo vremena za što više međusobnog dijaloga, za što manje nesporazuma i nerazumevanja.