Vek života i pola veka penzije

- Sve sam radim i odlično se osećam. Ne odlazim kod lekara, niti ću ići. Ne pijem nikakve lekove, šta će mi to? - kratko će Ilija Čolović, vremešni, ali raspoloženi starac na čijem čelu su decenije života utisnule svoje linije.

I zaista, dobrog je zdravlja. Do sada je samo jednom imao lekarsku intervenciju, kada je pre gotovo pet godina operisao slepo crevo. Vešt je i izuzetno pokretan za svoje godine, mada nerado priznaje svojoj deci da ga poslednjih dana muče vrtoglavice.

- Ima male vrtoglavice, pa nas sekira. Ali, džaba. Neće kod lekara, neće ni lekove koje mu uzmem po njihovom savetu, pa to ti je - potvrđuje priču sin Zoran Čolović (66), dok Ilija klima glavom.

Ilija je u rudarsko okno prvi put sišao kada mu je bilo samo 18 godina u rodnoj Dalmaciji, nasledivši žicu za zanat od svog oca i petoro starije braće. Narednih deset godina proveo je vredno radeći u Ibarskim rudnicima, Trepči, Kopaoniku, Jelašića brodu, da bi konačno 1946. godine došao u rudnik mrkog uglja u Jelašnici. Tu se oženio, dobio decu, unuke, praunuke... Bez svog najvažnijeg životnog saputnika ostao je prethodnog proleća, od kada živi sam u skromnoj kućici Rudarske kolonije.

- Sećam se kao danas, kada sam iz Dalmacije doveo moju pokojnu ženu Smilju. Bila je mlađa od mene čitavih 13 godina, ali smo se mnogo voleli. Ona je brinula o meni. Bila je domaćica, dočekivala me i ispraćala. Nedostaje mi. Bili smo mi u braku blizu 70 godina - drhtavim glasom priseća se deda Ilija, kako ga oslovljava i staro i mlado u Jelašnici.

Iako Ilijini naslednici tvrde da je za njegovu dugovečnost zaslužna pre svega njegova supruga Smilja, deda Ilija kaže da su u pitanju geni, koje je nasledio od majke koja je dočekala 90. rođendan. Kaže da nikada nije pušio, niti je previše pio, ali da je vodio težak život sveden samo na posao duboko pod zemljom, bez daška dnevne svetloti i odmaranje kada bi došao kući.

- Moja majka nikada nije bila bolesna, kao ni ja. Sva braća i sestre, koji smo na nju povukli, dočekali smo njene godine. Pa ih i premašili. Ima više od pola veka kako je meni jedan lekar rekao da nema boljeg leka od čašice rakije pre doručka i pre ručka. E, tog leka se samo pridržavam i dan-danas - odlučno će bivši rudar.

Rad u rudarskom oknu, kaže, bio je veoma težak, neizvestan i opasan. Jalovina je pretila svakog trenutka, temperatura je bila visoka, ni dašak čistog vazduha nije mogao da dopre do dubina od 110 metara, koliko su se ponekad rudari spuštali u zemlju.

- Nije se nikada žalio. Trudio se, radio kao krtica, borio se za koru hleba za našu porodicu, uspeo da odškoluje sestru i mene i napravi kuću u Nišu. Svi ga neizmerno poštujemo, redovno obilazimo i trudimo da mu njegove godine ne budu teret - ponosno će sin Zoran, koji je i sam već nekoliko godina u penziji, kao i njegova sestra Grozdana Rašić.