Odlazak kralja sudnice

LEGENDARNI jugoslovenski i srpski advokat Veljko Guberina, neprikosnoveni kralj sudnice, umro je u Beogradu u 91. godini.

Mnogobrojne sudske besede, koje je u završnoj reči izgovorio Guberina, ušle su u anale najvećih advokatskih odbrana i ostavile su neizbrisiv trag u našoj advokaturi.

Danas, odajući mu duboko poštovanje, sa setom se sećamo da je bard naše advokature, na početku i na kraju prošle godine, dao dva velika intervjua "Večernjim novostima".

U prvoj ispovesti našem listu, sredinom februara, o advokaturi i velikim sudskim procesima pričali smo satima. Za naše čitaoce prenosimo delove tog razgovora i atmosfere u kojoj se on odvijao.

Dok je sa nama razgovarao ponašao se kao u sudnici. Energično je skakao, mahao rukama, lupao pesnicom o sto. Glas mu je bio jedva čujan, ali istovremeno i bučan. Kada je besedio o čuvenim odbranama, najčešće je izgovarao da je Kordunaš iz Vrginmosta i da je posebno ponosan na Orden Svetog Save prvog reda, koji je dobio od patrijarha Pavla.

Bio je okružen uspomenama, relikvijama, uredno sređenom bibliotekom i dokumentacijom, u porodičnoj kući u beogradskoj ulici Kneza Miloša, odmah pored bivše američke ambasade. Dugo nije prestajao njegov monolog. Tu i tamo uspeli bismo da mu postavimo i poneko pitanje!

Na početku, evo malog podsetnika za naše čitaoce i advokate-pripravnike iz bogate biografije Veljka Guberine. Branio je 618 ljudi optuženih za ubistva, od kojih je 47 oslobođeno krivice, a 42 osuđeno na smrt, ali je izvršeno samo deset smrtnih presuda.

Oni stariji naraštaji i njegove kolege ga pamte po tome što je u domaću sudsku praksu uveo, iz filmova poznat, zapadnjački stil odbrane. Inače, bavio se, isključivo, krivičnim pravom i krvnim deliktima. Doprineo je mnogim izmenama krivičnog prava i borio se za ukidanje smrtne kazne.

Za advokaturu se opredelio jer je, kako nam je kazao, to bio jedini posao u kome je mogao da iskaže individualnost i samosvojnost, a da ne bude u službi režima.

Da zakone treba poštovati shvatio je još posle rata, kao mladi radikal, kada je završio u zatvoru i dobio batine zbog svojih ideja. Zbog toga pravni fakultet nije mogao da upiše u Beogradu, već u Ljubljani.

- Tužilac i ja bili smo fajteri koji se borie u ringu. Sudija je tu da pazi da se borba vodi po pravilima i zakonu. Naravno, kada sudija nije pazio u ringu, znao sam da zadam i poneki "nizak udarac", ispod pojasa.

Pripoveda nam da je u tom "nadmetanju" uglavnom bilo reči o teškim ubistvima, u kojima je spasavanje glave klijenta bio njegov prevashodni cilj.

- Mene uopšte nije zanimalo da li je moj klijent kriv ili ne - govorio je Guberina. - Samo me je interesovalo koji su dokazi tužioca, kojima ga optužuje, i prema tome sam usmeravao svoju odbranu.

Pitali smo ga i za savet mlađim kolegama, a on je odgovorio da advokat ne treba da dokazuje nevinost branjenika, već tužilac njegovu krivicu.

- Zakon kaže da niko nije kriv dok se to nepobitno ne utvrdi. Branilac, opet po zakonu, treba da radi u interesu klijenta, a njegov interes je da se izvuče i ne završi u zatvoru.

Kako je, u stvari, počela munjevita i bogata karijera Veljka Guberine? Krajem pedesetih godina, kao mladi, ambiciozni pripravnik u Beogradskom okružnom sudu, Guberina je često dobijao da radi posao branioca po službenoj dužnosti. Tu je proveravao svoje poznavanje zakona i rečitost. Odlazio je u englesku i francusku čitaonicu i iz stranih novina čitao o velikim sudskim procesima u tim zemljama.

Priliku da ispuni svoj san i postane slavan dočekao je već u istorijskom slučaju "Voz broj 116". Po službenoj dužnosti, branio je Cigančića optuženog za tešku krađu, pokušaj ubistva službenog lica i teško ubistvo. Posle pet godina i četiri suđenja izborio je oslobađajuću presudu za svog klijenta. Bio je ovo prvi veliki slučaj o kome je pisala cela jugoslovenska štampa.

Nekoliko godina kasnije, "Slučaj Točilovac" i ubistvo advokata Sotirovskog postalo je prava velika jugoslovenska afera. Točilovac je bio optužen da je 1966. godine ubio advokata Milorada Sotirovskog iz Beograda, na podmukao i svirep način i iz niskih pobuda. Točilovac to nikada nije priznao, a tokom suđenja branio se ćutanjem. Ispostavilo se da je on bivši ljubavnik supruge ubijenog advokata, koja ga je prijavili policiji kao ubicu. On nije hteo da prebaci krivicu na nju. Kada je ukinuta ta presuda, Guberina je već "pod sjajem zvezda" postao jedan od najpopularnijih ljudi u Jugoslaviji. Nisu mu bili ravni ni Mija ni Čkalja, a Tito se i ne računa.

Branio je i ubice turskog ambasadora u Beogradu i to je jedan od poslednjih slučajeva kada je imao značajan advokatski nastup u sudnici.

Kad nije govorio o advokaturi, često se vraćao na svoje dečačke dane iz rodnog Vrginmosta na Kordunu i Karlovca, gde je krenuo u gimnaziju. Početkom rata 1941. godine iz novostvorene NDH njegova porodica beži u Srbiju, u Jagodinu. Celog života je radio i smatrao da je pravda spora i - dostižna. Nadao se i kada smo pravili ovaj intervju da će jednog dana svet reći istinu o tome šta se vekovima događalo Srbima na ovim prostorima. Nažalost, otišao je, a to nije doživeo.