Srpsko novinarstvo u prvoj polovini prošlog veka: Grizi i idi dalje

U PRVOJ deceniji prošlog veka Beograd je bio preplavljen dnevnim listovima. Posle dvorske tragedije 29. maja 1903. godine, pojedini listovi, po prirodi stvari, neki dobrovoljno a neki iz viših razloga, prestali su da izlaze, ali su zato preko noći nicale nove novine, prilagođene novim okolnostima. Naruku im je išao i novi član Ustava u kome je doslovce pisalo da je u Srbiji štampa slobodna. Spisak dnevnih glasila bio je podugačak: "Beogradske novine", "Trgovinski glasnik", "Večernje novosti", "Mali žurnal", "Dnevni list", zatim partijski listovi: "Samouprava", "Videlo", "Istok", "Srpska zastava"... pa onda će beogradskom kaldrmom protrčati kolporteri novih izdanja - "Politika", "Štampa", "Pravda", "Odjek", "Za otadžbinu" i tu moramo da dodamo još nekoliko nedeljnih, povremenih, bolje reći kratkotrajnih novina. To je bio isuviše veliki zalogaj za mali Beograd koji je brojao sedamdesetak hiljada stanovnika. U unutrašnjosti se novine gotovo i nisu slale zbog loše distribucije, kao i zbog loših saobraćajnih veza.

Konkurencija se zaoštrava 1904. godine, kada se pojavljaju novi listovi - "Politika" neutralna, nacionalna i bliska Ministarstvu spoljnih poslova, "Pravda", glasilo naprednjaka, braće Marinkovića Paje i Voje, a pod uredništvom Jove Adamovića koga je vasceli Beograd znao kao Jovu Mačka. "Pravda" neguje otvoren opozicioni koncept ka novom poretku. U početku blago i učtivo, a s vremenom sve beskrupuloznije napada kralja Petra, zaverenike i Pašićevu vladu. Kad god bi se pojavio neki ozbiljniji politički problem, Jova Mačak bi objavljivao ilustraciju majmuna, kako čuči sa flašom u ruci, i koji se pita: "Šta ćemo sad, vrag mu babi". To se, kažu, odnosilo na kralja Petra.

Posle "Pravde" pojavila se "Štampa" Svete Jakšića, bivšeg diplomatskog činovnika, koji je naginjao naprednjacima i bio veliki protivnik režima koji je uspostavljen posle 29. maja. On je maksimalno koristio onaj član iz Ustava da je štampa u Srbiji slobodna i naročito je napadao naoružavanje pred balkanske ratove. Jakšić i njegov brat, penzionisani kapetan, nisu birali reči kada je bilo reči o tom problemu. Tvrdili su da barut koji Srbija kupuje nije barut nego balega, i ta afera "Barut-balega" dugo se provlačila kroz tadašnji javni život.

Poplava novih novinskih naslova nije mogla da prođe bez Pere Todorovića, jednog od najboljih srpskih profesionalnih novinara devetnaestog veka. Njegove "Male novine" bile su malčice radikalske, a više lični osvrt na svet i Srbiju. Ubrzo pokreće nedeljne sveske pod imenom "Ogledalo". Ovaj list ući će u anale srpske štampe, ako ni po čemu drugom ono bar po tome što je prvi objavio Tarabićeva proročanstva.

Dalekovidost ovog uredničkog čina počinje na užičkoj pijaci 29. maja 1868. godine, kad je Tarabić, ničim izazvan, uzviknuo: "Ne dajte, ljudi, ubiše knjaza Mihaila". Policija ga je odmah uhapsila i sprovela za Beograd, gde su ga u Ministarstvu unutrašnjih dela nekoliko dana saslušavali.

Njegovo saslušanje čuvalo se u poverljivoj arhivi jer je ovaj vidoviti seljak predvideo i promenu na prestolu - 29. maja 1903. godine. Pera Todorović došao je do ovog materijala i objavio ga u "Ogledalu".

"Štampa", list Svete Jakšića, bivšeg diplomate, bila je pod uticajem "vladanovštine" (Vladana Đorđevića) i zastupala je austrofilsku politiku kralja Milana.

"Trgovinski glasnik" je bio organ Udruženja beogradske trgovačke omladine. Na čelu novina, kao direktor, nalazio se dr Jovan Đaja, profesor Univerziteta, bivši ministar, bivši član Glavnog odbora Radikalne stranke.

"Tribuna" Nauma Dimitrijevića, kome je nesebično pomagao i Branislav Nušić, nije dugo opstala.

"Beogradske novine" Stevana Đurčića, bivšeg diplomate, zastupale su politiku kralja Nikole i on je sedeo u redakciji s crnogorskom kapom na glavi.

Decenijama je u srpskim novinarskim krugovima ime Krste Cicvarića bilo simbol svega onog što je nedostojno u ovom časnom (ili bar doskoro) pozivu. Njegov kredo je bio: "Kleveći, stvaraj haose uz psihozu pogroma i nipošto se ne osvrći na onoga koga si jednom ugrizao, već stalno traži nove koje ćeš ujesti!"

U retkim knjigama pominje se kao urednik i suvlasnik (s Dušanom Paranosom) "Beogradskog dnevnika" koji je izlazio svakog dana od 1919. do 1923, da bi se potom raspolutio, pa je jedan deo izdavao Voja Jovanović, a drugi, i dalje pod imenom "Beogradski dnevnik" ali sa sitnim slovima iznad - "Cicvarićev" kome se 1927. pripojio Savićev "Balkan".

Za urednika međuratnog lista "Balkan" Cicvarić je bio idol. Savić je, pored novina, prodavao i svoje travke za lečenje raka, tuberkuloze, padavice i crnog prišta. Da bi se dodvorio svom uzoru, za univerzalni lek je proglasio - cicvaru!

Cicvarićev rad za ozloglašeni "Balkan" pominje i Radovan Zogović u "Borbi" od 23. oktobra 1946. godine, u članku "Može li izdaja da zastari". Tamo se konstatuje da je novinar Cicvarić bio saradnik okupatora, jer je uređivao nacionalsocijalistički "Balkan". Zogović ga tu naziva "najprljavijim i najnižim novinarskim klevetnikom i ucenjivačem" to ničim ne obrazlaže, jer "o njemu se sve zna" pa odmah prelazi na neke druge kolaboracioniste.

O Cicvariću se tada znalo da je tokom okupacije bio gotovo slep i da je retko izlazio iz kuće. Bio je daleko i od novinarstva i od okupacijskog "Balkana". Nije mogao da se brani od Zogovićevih optužbi jer su ga nove vlasti još 31. oktobra 1944. godine, bez suđenja - streljale!

Rođen je 1879. godine u Nikojevićima na Zlatiboru. U Mačkatu je završio osnovnu školu, srednju vanredno u Beogradu, a potom studirao filozofiju, najpre u Beču, potom u Beogradu.

Milojko P. Đoković, u knjizi "Dvesta godina novinarstva u Srbiji" piše da je Cicvarića "Vinston Čerčil ubrajao među najbolje novinare u Evropi... Englezi su ga uveli i u svoj leksikon... Imao je ogromnu biblioteku s delima domaćih i stranih pisaca. Govorio je engleski, francuski, nemački i italijanski. Priča se da nikad nije ušao u štampariju!"

Uređivao je i anarhistički list "Hleba i slobode" i "Radničku borbu". Anarhističkim idejama bio je privržen čitavog života. "Borio se sam protiv svih", beleži M. P. Đoković, "od Boga do gospodara. Branio je Marksa, ali je Engelsa smatrao konfuznim!"

Svestrano obrazovana ličnost, Krsta Cicvarić je išao i korak dalje od novinarstva, u književnost i filozofiju. Zna se da je objavio 15 knjiga, o Darvinu, Lamarku, Svetozaru Markoviću, Slobodanu Jovanoviću, Stojanu Protiću... polemisao sa Branom Petronijevićem.

Krajem dvadesetih godina ustremio se na komunističke ideologe. Sovjetski komunizam je nazivao "običnom ludorijom" i stao u odbranu žrtava staljinističkog terora, i to mu je, po svoj prilici, i došlo glave.

Tužnije od te smrti je stavljanje na stub srama, na kojem je Krsta Cicvarić već decenijama razapet. Krstino prezime ostalo je kao bauk za mnoge dolazeće novinarske generacije.

Pola veka posle ubistva njegov duh je vaskrsao u Beogradu. Ali njegovi naslednici ne pišu knjige, ne polemišu sa filozofima, književnicima. Bombarduju nas neodmereni, neistiniti, neumereni, nemoralni, a često i nepismeni naslovi i tekstovi sa stranica brojnih tabloida... Možda je Krsta Cicvarić zaslužio nekakvu rehabilitaciju.