U srcu Srbija, nada i bol

BoŽidara Božu Jovanovića, profesora Beogradskog univerziteta, rektora Prištinskog, domaćina iz Peći i humanistu, pre nekoliko dana, do večne kuće pratila je pesma „Tamo daleko“. Velika pesma Velikog rata, u kome je i ova ugledna pećka porodica upisala žrtve. S pesmom koja pokreće suzu, osećanje bola i ponosa, odlaze u večnost i mnogi drugi potomci srpskih ratnika.

Ali, ona se razleže i kada se slavi život i sloboda izvojevana za otadžbinu Srbiju. Kada se pokazuje kakvih smo korena izdanci.

U godini obeležavanja punog veka od početka Velike vojne, čini se da pesma „Tamo daleko“ nikad nije bila bliže srcu.

Žarko Petrović, kompozitor, muzikolog i književnik koji je decenijama istraživao njen nastanak, aranžirao melodiju, nema dilemu:

- Kad god smo u kakvom tesnacu, eto te pesme srpskih ratnika. Sama se nametne, da nas probudi, opomene. Da nas pridigne i pokrene iz zaborava.

Malo je, ili gotovo nepoznato da ova, kako je kompozitor naziva, „himna srpskog vojnika“ o slavi i tragediji Prvog svetskog rata - ima devet verzija teksta. U prvoj je bol za Srbijom i zavičajnim ognjištem, odakle su albansku golgotu prošli, ali na Krfu „živote dali i otac i sin“. U drugoj je čežnja za netaknutom devojkom koja mu piše: „O, zar je morala doć’, ta tužna nesrećna noć, kada si dragane moj, u krvav otišo boj“. U trećoj, vojnik tuguje za decom: „Tamo daleko, gde cveću nema kraj, tamo su deca moja, tamo je pravi raj“. U četvrtoj verziji, srpski vojnik boluje za majkom. U petoj, priziva dragu da dođe: „Čamac mali, on će nas voziti, a mi ćemo se dušo u njemu ljubiti“. U šestoj, ratniku je Jonsko more „Dunav rođeni“. U sedmoj je bol za mladošću koja prolazi. U osmoj, suočava se sa beznađem: „Samrt nek dođe, šta marim za nju ja“. U devetoj, možda i najpotresnijoj verziji pesme, srpski vojnik se seća „crkvice u kojoj se venčao mlad, a koju je okupator spalio sad“.

- Pesma je nastala na Krfu - kaže Žarko Petrović. - Otuda je „Tamo daleko“ zakićeno cvetom limuna žutog. Koliko je u rodoljublju iskrena i u patnji uzvišena, svaka verzija je imala refren: „Živela Srbija“. Otadžbina je bila u srcu. Bol i nada. Pesmu su prihvatili i dobrovoljci iz cele Evrope. Pevali je i preneli u svoje zavičaje. Francuzi, Italijani, Rusi, Česi, Slovaci. I danas se tamo čuje „Tamo daleko“.

Čuva se u zapisima ratnog izveštača Gerharda Gezemana, dobrovoljca u srpskim redovima, koji je spoznao albansku golgotu. On piše: „Ovaj narod koji ima snage da zapeva kada je izvesno da umire, vredan je divljenja. Upisujem ga u knjigu slavnih“.

U beleškama italijanskog novinara Ferija Pizanija, poruka je ista. U knjizi „Srpska drama“ on piše: „Posle borbe na Strumici ostao je živ samo jedan čovek, srpski pešak. Nosi violinu pod miškom, jer je u isto vreme bio i ratnik i svirač. Svaki srpski puk ima tako po jednog, čija ih violina i pesma u časovima bola i tuge blaži. Bog je zaštitio svirača. Iako na tri mesta ranjen, uspeo je da izmakne neprijatelju... I opet svira i peva: ‘Da li će jednom proć, ta crna nesrećna noć’“...

Pizani je pesmu o crnoj, nesrećnoj noći preimenovao u priču „Krvava noć“. I, ovako je završava:

„Iz sviju srpskih logora dopirala je muzika. Svi pevaju. Spaseni su. Njihova duša je bila samo uspavana! Mi ćemo videti Dunav! Pevaju ‘Tamo daleko’. I sve drugi i drugi, novi, sve mnogobrojniji glasovi pevaju tužni refren... Grci i francuski vojnici na Krfu čudili su se Srbima: ‘Kakav je to narod, umiru a pevaju’!“

Žarko Petrović je otkrio da najsnažnija pesma srpskog vojnika traje u delima pisaca čak u Australiji.

- Stela Frenklin, australijska književnica, stupila je 1917. u Bolnicu žena Škotske na Solunskom frontu - priča nam kompozitor. - Pišući roman o stradanjima srpskih ratnika, ona je zadivljena: „Srbi pevaju, ‘Tamo daleko’, pesmu o selu, o devojci, o zemlji... Srbi je neprekidno pevaju, a moraju ponovo u borbu, sa vrlo malo nade da će se vratiti u Srbiju.“ Tako je zabeležila Stela Frenklin, ali se u jednom prevarila: Srbi su se vratili i oslobodili svoju zemlju!

ODJEK ALBANSKE GOLGOTE

- Pesma „Tamo daleko“ je odjek albanske golgote preživelih srpskih ratnika koji su utočište našli na Krfu - kaže kompozitor Petrović. - Kao i u drugim njihovim pesmama, ni u ovoj nema reči: zgaziti, ubiti, streljati. Ona je žeđ za slobodom. Traganje za pravdom. Bol za otadžbinom. Seljačka, đačka, nacionalna, rodoljubiva.