Poslednje zbogom poručnika Berića

MILI moji, Veliki bal je otpočeo i mi od danas idemo putem koji nam je sudbina odredila. Kuda i dokle - ne znamo, ali jedno je sigurno, robovi nećemo biti i ako treba da se gine, časno ćemo položiti naše živote za dobro Kralja, Otadžbine i Slobode, a na ponos naših Očeva, Žena i Sinova! Neka nam Bog da snage i moći da časno izvršimo svoje zadatke, a Vama hrabrosti i ljubavi, da nas sa verom dočekate kad se vratimo u zagrljaj Vaš, u zagrljaj onih za čiju slobodu smo krenuli ovim trnovitim ali časnim putem! Neka se desi bilo šta, ono što je sudbina odredila, zadržite u sebi vazda veru da sam do zadnjeg trena živio za vas, u srcu sa ljubavlju i sa molitvom na usnama - da vas Bog sačuva u zdravlju i u najlepšim uspomenama na mene...

Ovako 6. aprila 1941. godine započinje pismo porodici Aleksandar Berić, zapovednik bojnog broda "Drava". Heroj Aprilskog rata gine sedam dana kasnije, u žestokim borbama sa nemačkom avijacijom.

- Poslednja bitka se odvijala od 1295. kilometra Dunava, od Iloka, do 1287. kilometra, do ispred miniranog Bogojevskog mosta - priča Aleksandra Berić, unuka hrabrog kapetana bojnog broda. - Tukli su se sa formacijom od 19 neprijateljskih aviona. Najmanje tri "štuke" su pale direktno u Dunav. Od osamdeset ukrcanih mornara 13 je preživelo, a telo moga dede Dunav je izbacio kod Belegiša u Sremu, mesec dana kasnije.

U porodici Berić o dedinoj hrabrosti se često govorilo.Ipak, Aleksandra se seća jedne priče koja joj se najdublje urezala u pamćenje. Tada je imala 14 godina.

- Kada se priča o komandantu Beriću, mora da se stoji!

Panonski mornar je iz Bečeja. Otac mu je bio predsednik Srpske banke iz Novog Sada. Porodična legenda kaže da je tajno konkurisao u 22. klasu mornarice i da su svi bili u šoku kada je primljen. Vojvođanin, a mornar! Ipak, njegov otac je bio ponosan na sinovljev izbor.

- Putujući na školskom vojnom brodu duž obale Egipta, deda je negde u Port Saidu sreo ljubav svog života, Veru Vlahović, rodom iz Boke Kotorske - kazuje Aleksandra. - U tom delu sveta tada je živelo dosta Bokelja. Oženio se sa lepom Verom i sa njom je dobio sina Ivana. Kada je on 1940. godine preuzeo komandu nad "Dravom" u flotili u Novom Sadu, porodica mu je ostala u Kotoru.

Upravo zato, Aleksandar pismo nastavlja rečima:

"Valjda je sudbina ovako htela da se desi, da Vi budete na jednom kraju naše Otadžbine, dok ću ja imati da branim zemlju na kojoj sam se rodio i gde su živeli moji preci. Ne znam, ali kad su već događaji uzeli ovakvog maha, vidim da je zaista proviđenje bilo ono koje je oteglo naše preseljavanje i da Vas je sam Bog čuvao! Deco moja, ostanite u Boki dokle god se bude tamo vila naša zastava, a, ne daj Bože, odredi li svevišnji drugačije, kreniti onim putem kojim će krenuti i ostale naše majke, sestre i sinovi. Bez straha, bez ozlojeđenosti, bez prebacivanja, već samo sa jednim - sa željom da dočekate jednu još sretniju budućnost, mirnu, punu vere i iskrenosti, ljubavi i slobode!

Što se mene tiče, ja ću se čuvati za Vas, boriti se za Vas i u duši vazda biti uz Vas. Neka Vam bude blagosloven svaki korak i svaka odluka i neka Vas vodi ljubav, koju ste mi celog našeg zajedničkog života tako velikodušno i nesebično ispoljavali i dokazivali. Ja Vam verujem i ta velika vera je ono što će mi dati samo više snage i hrabrosti da izdržim u ovim strašnim trenucima koji nam se približavaju."

Poručnik Berić svoje pismo završava neobičnim pozdravom:

Smrt Aleksandra Berića nije bila jedina muka koja je zadesila porodicu. Njegov otac Ivan pokušao je da sačuva kapital Srpske banke iz Zagreba koju su ustaše nacionalizovale i otele. Od 1941. do 1945. godine borio se sa ustaškim ravnateljima, a onda su ga komunisti uhapsili kao buržuja i kolaboracionistu. Ivan Berić 1945. godine osuđen je na sedam godina robije kao sluga okupatora. Sva imovina porodice Berić je konfiskovana i nikad nije vraćena.

- Loša sudbina posle rata je pratila i baku, poručnikovu ženu Veru u Boki - nastavlja Aleksandra. - Tražila je od komunističkih vlasti pasoš za sina Ivana kako bi otišli iz zemlje, ali ga nije dobila. Obolela je od tuberkuloze usled nemaštine, a i moj otac je dobio tuberkulozu od majke. Ona je umrla, a moj otac se četiri godine lečio u sanatorijumu.

SA PILOTIMA OČI U OČI

TOKOM svakodnevnih dejstava od 6. do 12 aprila "Drava" je oborila veći broj neprijateljskih aviona. Vatrom su upravljali narednici Rade Milojević i Miroslav Šurdilović, koji su posle svedočili da su se sa pilotima "štuka" gledali oči u oči. Pre potonuća, Berić je naredio spaljivanje šifara, a zajedno sa njim poginuli su prvi oficir Bruno Šegvić, drugi oficir Sulejman Šehović i više od 60 mornara.

PONOS

Aleksandra Berić zajedno sa sestrom svakog 12. aprila gost je Ratne rečne flotile u Novom Sadu. Naime, odnedavno se kasarna zove po njenom dedi. Sestre Berić su zbog toga izuzetno ponosne.