Pola Srbije čuva neku tajnu

LEKARI i medicinske sestre, sveštenici, advokati, psiholozi i socijalni radnici, političari, diplomate, oficiri i bezbednjaci, članovi Saveta za nacionalnu bezbednost, bankari, „vojnici kompanija“ čine samo deo spiska građana koji su vezani obavezom čuvanja profesionalnih tajni. Spisak onih koji, po strukovnom kodeksu ili zakonu, moraju da paze šta pričaju meri se stotinama hiljada.

Bezmalo pola punoletnih građana Srbija čuva bar jednu tajnu manjeg ili većeg stepena poverljivosti. Oni su oslobođeni obaveze da o tome svedoče u krivičnim, prekršajnim i upravnim postupcima, ne moraju da prijave svoje klijente, pacijente ili vernike ako im povere da su nekog u prošlosti ubili ili pokrali, ne odaju stanje na računu svojih mušterija... A statistike kažu da čak 90 odsto zatvorenika na ispovestima prizna i druga dela koja su počinili, a za koja nisu gonjeni ili koja čak nisu ni otkrivena.

Različiti zakoni, podseća profesor Bogoljub Milosavljević sa beogradskog Pravnog fakulteta „Union“, obavezuju pripadnike raznih profesija na diskreciju - od Zakona o tajnosti podataka, preko Zakonika o krivičnom postupku, do Krivičnog zakonika, Zakona o radu ili Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Tu su i profesionalni kodeksi. Ko denuncira pacijenta ili klijenta može da izgubi licencu i posao na neko vreme, pa čak i zauvek.

- Tajnu čuva i novinar, jer nije u obavezi da otkrije svoj izvor, ombudsman jer može da krije identitet lica koje zatraži zaštitu, kao i policajci i zaposleni u centrima za socijalni rad. U sličnoj situaciji su i nastavnici, školski psiholozi, pedagozi i direktori - ako štite interes maloletnika.

Na tajne moraju da paze zaposleni u bezbednosnim službama i članovi skupštinskih odbora koji vrše nadzor nad MUP-om, vojskom, BIA ili vojnim službama; policajci i tužioci kada štite identitet zaštićenog svedoka - nabraja Milosavljević.

Kada bude donet zakon o uzbunjivačima, i zaposleni u Agenciji za borbu protiv korupcije i ostali koji imaju kontakta sa „duvačima u pištaljku“ biće obavezni da poštuju njihovu tajnost i bezbednost.

Milosavljević podseća i da predsednik države, premijer i predsednik Skupštine mogu, pod određenim uslovima, da skinu oznaku tajnosti sa nekog državnog dokumenta ako je to od interesa za javnost. Takođe, podseća na obavezu čuvanja poslovne tajne zbog koje se u razvijenim zemljama razrezuju milionske kazne. Tako je, recimo, na drakonske kazne zbog odavanja tajni tokom plaćenog konsultantskog rada na izradi video igre „Medalja časti“ osuđeno sedam američkih specijalaca iz „Foka“.

- Advokatska etika ne dozvoljava čestitom braniocu da iznosi stvari koje štete odbrani optuženog - kaže advokat Tihomir Konstantinović. - To bi bilo prekoračenje odbrane optuženog, i time bi bio prekršen i zakon i kodeks. Kada vidi da njegov branjenik očigledno laže oko počinjenog dela, advokat može da mu sugeriše da prizna krivicu jer postoje materijalni dokazi koji ga terete (otisci, nađeno oružje, svedoci), a priznanje se tretira kao olakšavajuća okolnost i može uticati na smanjenje kazne.

Ukoliko klijent ne želi da prizna, advokat iznosi odbranu ističući da je to odbrana njegovog klijenta. On ne sme da prijavi ako mu okrivljeni prizna neka prethodna dela, ali je u obavezi da alarmira policiju ako ovaj najavi akcije koje su ozbiljna pretnja po opštu ili pojedinačnu bezbednost. Recimo, najavi da će baciti bombu na autobusku stanicu ili da će ubiti ženu ili komšiju.

- Ako ih ne prijavi, advokat postaje saučesnik i može krivično da odgovara - dodaje Konstantinović.

Predsednik Advokatske komore Srbije Dragoljub Đorđević ističe da je odavanje poslovne tajne za advokate jedan od najtežih prekršaja koji ih može koštati posla. Osim advokatskim kodeksom, ovo pitanje regulisano je i Zakonom o advokaturi. Na desetine advokata bilo je disciplinski sankcionisano u nekim prethodnim vremenima kada su se ogrešili o kodeks. Posebno loše se tretira ako advokat pristane da zastupa suprotnu stranu. Upravo da bi zaštitili identitet svojih klijenata advokati su se izborili da nemaju fiskalne kase.

- Kada je Zakon o sprečavanju pranja novca i borbi protiv terorizma stupio na snagu, obavezao je advokate da prijave sve za koje ozbiljno sumnjaju da peru novac. Čak su regionalne komore imale obavezu da prave registre. Ta obaveza je najbukvalnije suprotna Zakonu o advokaturi i našem kodeksu, i ne znam da je bilo koji advokat prijavio klijenta. Ali ne znam ni da je ma koji zbog toga odgovarao - kaže Đorđević.

Sagovornici „Novosti“ napominju da je čuvanje tajne veliki teret za svakog zaposlenog, ali i osnovni ispit profesionalnosti. Otud je i nastala izreka „ni u gori tajnu ne govori“. Ovo posebno važi za lekare, koji su od najstarijih vremena vezani obavezom čuvanja informacija vezanih za pacijenta i njegove dijagnoze.

- Lekarska tajna je obaveza svakog lekara da sve podatke o bolesniku koje sazna kroz anamnezu, pregled i ostala ispitivanja i lečenje neoprekidno čuva i ne deli je sa bilo kim ko nije direktno uključen u lečenje - jasan je lekarski etički kodeks. - Poštovanjem ovog pravila lekar čuva ugled bolesnika i izgrađuje svoj lični autoritet kroz poverenje koje mu bolesnik ukazuje tokom lečenja.

Zavet ćutanja o onome što od svojih vernika čuju prilikom ispovesti imaju i sveštenici Srpske pravoslavne crkve. U Srpskoj patrijaršiji kažu da je reč o svetoj tajni koju sveštena lica moraju da čuvaju i po cenu života.

-Nema te istine koju sveštenik može da čuje prilikom obreda ispovesti koju bi mogao da deli sa drugima - objašnjavaju u Srpskoj crkvi. - Ispovest je sastavni deo pokajanja i zato se smatra uzvišenim činom. Osoba koja ispoveda grešne mora da bude na najvišoj moralnoj visini kako bi shvatila pun značaj onoga što čuje. Praksa ćutanja o gresima onoga koji se ispoveda izgrađena je i ukorenjena u tradiciji Crkve i ona se ne dovodi u pitanje. Treba imati na umu da je izuzetno veliki greh ispovednika prisiljavati da govori o onome što je saznao obavljajući svete tajne.