Zakon je narodu isto što je i čoveku hrana

NA Sretenje 1804. ustanici u Orašcu poveli su sudbinsku bitku protiv osmanskih tlačitelja „po Srbiji zemlji da prevrne i da druga postane sudija“. Sledećih trideset godina, do donošenja Sretenjskog ustava 1835, koji je temelj državnosti moderne srpske države. Brojem mali, a nepomirljivošću sa sudbinom veliki srpski narod, izveo je samostalno neverovatan poduhvat.

Hroničar toga doba Leopold fon Ranke primetio je da su, paralelno s ratom protiv tuđina, Srbi izveli i duhovni prevrat boreći se za vladavinu zakona i građanska prava, ako treba i protiv sopstvenih vođa kad iskažu ambiciju da vladaju na dahijski način. Tu eksplozivnu metamorfozu potlačene raje s oboda Osmanske imperije u državotvorni evropski narod Ranke je nazvao „srpska revolucija“.

Ovaj proces, uvereni su istoričari i pravnici, još nije okončan.

- Od Sretenja 1804. pa nadalje u Srbiji se vodi mukotrpna borba između autoritarno-diktatorskih i slobodarsko-demokratskih snaga i tendencija. Kod nas postoji teško autokratsko nasleđe pa ljudi iz vlasti, bez obzira na to da li je to ona mala, opštinska ili državna često smatraju, u skladu s tradicijama istočnjačke despotije, da je njihova želja zakon, da su iznad i izvan prava - kaže prof. dr Jovica Trkulja sa Pravnog fakulteta u Beogradu.

Da država ne može da opstane bez poštovanja zakona i ličnih sloboda građana upozorio je još 1805. nesuđeni pisac prvog našeg ustava Srbin, Prečanin, Božidar Grujović, doktor prava. On je ostavio profesuru na univerzitetu u Harkovu i došao u Srbiju sa protom Matejom Nenadovićem u želji da bude prvi ustavopisac vaskrsle države.

- Zakon je volja vilajetska (narodna), koja vilajetu celom i svakom dobro zapoveda a zlo zaprečava. Prvi, dakle, gospodar i sudija u vilajetu jest zakon. Pod zakonom moradu i gospodari i poglavari i Sovjet praviteljstvujušči i sjaščenstvo i vojinstvo i sav narod biti: i to pod jednim i tim istim zakonom. Zakon dobre, zaslužene da nagradi a zle, nepokorne, lenjive u službi da kaštiguje. Zato zakon razuman i pravedan mora biti. Zakon je vilajetu to što je jednom čoveku hrana, piće, vazduh, odelo i kuća, to jest kako čovek, kad hrane i pića i proče nestane, umreti mora, tako i vilajet bez zakona mora da propadne, da opet u ropstvo dođe i da se sasvim rastrgne i pogine - glasi deo besede koju je Grujović nameravao da održi pred voždom i sovjetnicima 1805. na skupštini.

Međutim, Karađorđe niti je želeo da sluša besedu niti da deli vlast. To je, po rečima Vuka Karadžića, pokazao 1805. u Smederevu, gde se skupština ustaničkih prvaka sastala da „potvrdi i prizna Sovjet za najveću vlast u zemlji“. Voždova garda opkolila je zgradu Sovjeta i puškama uperenim u ustaničke poslanike sprečila legalizovanje vrhovne državne institucije. Ipak, to nije sprečilo protu Mateju i učene „Srbe iz preka“ koji su, koliko su mogli, nastavili da se „mešaju u državne poslove“ i stvaraju zakone i institucije.

- U odlukama Praviteljstvujuščeg sovjeta koje se tiču organizacije sudstva u Srbiji, a koje su donesene 12. oktobra 1805. pre svega su data osnovna načela sudskog uređenja. Na izvestan način, pre svega je obezbeđena lična i imovinska bezbednost građana. Račeno je da je svakom Srbinu i velikom i malom, i bogatom i bednom, slobodno dolaziti u Sovejt radi traženja lične zaštite. Sovjet preuzima i ulogu vrhovnog suda i 14. oktobra donosi odluku o organizaciji sudske mreže za celu Srbiju - navodi istoričar dr Gojko Desnica.

Sovjet uprvalja i državnim budžetom kojim se kupuju oružje i municija, izdaje u zakup skele i bavi se mnogim drugim upravnim poslovima bez kojih nema države. Međutim, Karađorđe se do kraja s nipodaštavanjem odnosio prema trudu Srba koji su napustili udoban život u uređenim državama da bi u ustaničkoj Srbiji organizovali finansije, pravosuđe, prosvetu, privredu, ekonomiju i diplomatiju.

Isti problem s razumevanjem neophodnosti vladavine zakona i građanskih prava doveo je i knjaza Miloša u tesnac, u januaru 1835. godine. Slušajući izveštaje o ljutim Srbima koji po ciči zimi idu za Miletom Radojkovićem tražeći pravdu i prestanak zuluma koji nad narodom čine Miloševi miljenici, knjaz se sigurno sećao kako je i sam tako krenuo 1804. da ruši osmansko bezakonje. Verovatno mu je u mislima bio i Vuk Karadžić, čije ga je pismo iz 1832. razbesnelo:

- Valjalo bi dati narodu pravicu, ili kao što se danas u Evropi obično govori konstituciju: ... da se svakom čoveku osigura život, imanje i čest... Jer kad svaki čovek u narodu bude siguran sa svojim životom, s imanjem i s češću, onda ćete i Vi biti sigurni s vašim životom, s vašim imanjem i češću... Danas u Srbiji Praviteljstva u pravome smislu ove reči nema nikakvoga, nego ste celo praviteljstvo Vi sami...

Miloš se setio da je i Karađorđe stradao jer nije poslušao njegove reči pa je ispunio zahtev vođa bune. Naredio je Dimitriju Davidoviću, izdavaču i uredniku „Novina serbskih“, ocu srpskog novinarstva, da napiše „konštituciju“.

- Ovaj termin Davidović je zamenio rečju ustav, da bi podsetio da taj pravni akt treba da „ustavi“ autoritarnu i razobručenu vlast, koja je duboko ukorenjena u našoj tradiciji. Zato je Sretenjski ustav koji je usvojila skupština u Kragujevcu 15. februara 1835. prelomna tačka i početak ustavnosti ili još tačnije ustavne monarhije u Srbiji - kaže prof. dr Jovica Trkulja.

- Iako je Sretenjski ustav trajao samo dva meseca, on je bio prekretnica posle koje je Srbija iz predustavnog doba ušla u novi period ustavnog državnog razvoja - kaže prof. Trkulja.

Posle Sretenjskog ustava sledeći veliki pomak u razvoju ideje vladavine prava u Srbiji nastupa od četrdestih do šezedestih godina 19. veka, u čemu važnu ulogu ima nekoliko pojedinaca.

- Među njima se ističe Jovan Sterija Popović, koga znamo kao pisca i komediografa, a malo je poznato da je on bio profesor prirodnog prava na Liceju u Kragujevcu i Beogradu. Rame uz rame s njim je Dimitrije Matić, profesor Pravnog fakulteta, koji je zagovarao potčinjavanje izvršne vlasti zakonodavnoj, podržavajući pravnu državu nasuprot policijskoj. Razume se da je veoma važna delatnost Ilije Garašanina koji je imao viziju nacionalnog interesa, kao i rad Svetozara Markovića - podseća dr Trkulja.

- Kontekst donošenja ovih ustava jedan od liberala Milovan Janković nazvao je sintagmom „sricanje slobode“. Ona vrlo dobro opisuje šta se to Srbiji u drugoj polovini 19. veka dešavalo: sricane su osnovne lekcije liberalne političke demokratije, koje su u stvari lekcije moderne države - naglašava dr Trkulja.

Aprilski ustav iz 1901. na koji su veoma uticali profesori Pravnog fakulteta Živojin Perić i Stojan Novaković donosi novinu koja do danas nije izgubila na aktuelnosti.

- Oni su se zalagali za dvodomni sistem i instituciju senata jer su veoma dobro razumeli glavni problem u ustavnoj istoriji Srbije, da nikako nema ravnoteže najviših organa vlasti. Oni dolaze na ideju stvaranja senata, gornjeg doma uglednika s autoritetom koji bi mogao da bude stubac na kome bi se uravnotežavale te dve vlasti - objašnjava dr Trkulja.

Kralj Aleksandar Obrenović je prihvatio njihove sugestije i u Ustav 1901. unesena je institucija senata, ali to je trajalo samo do 1903. kad je ubijen u majskom prevratu. Dolaskom Karađorđevića donosi se novi ustav.

- On je jedan od naprednijih ali dolazi do problema primenljivosti. Danas se nekritički govori o navodnom zlatnom dobu parlamentarizma od 1903. do 1912. ali se previđa da je jedno bio veoma napredan tekst Ustava, a drugo strašna realnost - kaže dr Trkulja.

Sledeći ustav donet je 1921. i nazvan je Vidovdanski, ali on nije bio srpski.

- Srbija tada mukotrpno sticanu državnost unosi i poklanja zajedničkoj državi. Naredni oktroisani ustav i naročito važna uredba o Banovini Hrvatskoj su pokušaj izmirenja konflikta s Hrvatima. Međutim, to očigledno nije bilo dovoljno, jer su ekstremni elementi našli podršku u nacističkoj Nemačkoj i otvoreno su radili protiv Jugoslavije. Srbija se tek posle 72 godine, Ustavom iz 1990, vraća svojoj ustavnoj tradiciji i ponovnom sricanju demokratije - zaključuje dr Trkulja.

DIMITRIJE Davidović, tvorac prvog srpskog ustava, pao je u nemilost i umro je sam i zaboravljen kao i njegov prethodnik Grujović.

- Ako se osvrnemo na protekla dva veka obnovljene državnosti videćemo kako političku tamu, kao svetionici, rasvetljava niz velikih ljudi koji su se borili za vladavinu prava. Njihova dostignuća predstavljaju zvezdane trenutke novije srpske istorije i nauke, ali su oni sami teško stradali - kaže dr Trkulja.

On podseća da je i velikog pravnika, ustavopisca i patriotu Slobodana Jovanovića, komunistička vlast osudila kao izdajnika i narodnog nepijatelja, iako je ceo rat proveo u savezničkom Londonu.

- Ista despotska vlast izbacila je s fakulteta i strpala u zatvor i profesora Mihaila Đurića zbog njegove proročanske kritike konferedativnog ustava Jugoslavije iz 1974. koji je bio uvod u krizu i nasilno rasparčavanje države. Najveća je sramota je se na listi njegovih progonitelja nalazi plejada intelektualnih poslenika koji su zarad političke i profesionalne promocije prihvatali da budu egzekutori. Nažalost, mnogi od njih i danas imaju ključne pozicije u našem javnom životu - podseća prof. dr Trkulja.