Da li će Srbija procesuirati zločine komunista posle rata

DRŽAVNO tužilaštvo u Hrvatskoj podiglo je pre nekoliko dana optužnicu protiv Josipa Boljkovca zbog zločina počinjenih neposredno posle Drugog svetskog rata. On je optužen da je učestvovao u privođenju civila osumnjičenih za saradnju sa ustaškim vlastima, od 7. maja do sredine juna 1945, sa područja Duge Rese i okolnih mesta, u podrume Komisije Ozne u Karlovcu. Za 20 osoba zna se da su bile mučene i ubijene, a jedan muškarac je na mestu ubijen jer se protivio hapšenju. Boljkovac danas ima 93 godine.

Da li su slične optužnice moguće i potrebne danas u Srbiji? Jer, državna Komisija za otkrivanje masovnih tajnih grobnica poimence je popisala oko 53.000 ideoloških protivnika komunista, ubijenih što u logorima, što bez suđenja, što pred prekim sudom, neposredno po oslobođenju, 1945. godine. Otkriveno je i 211 masovnih grobnica, od kojih su do sada ekshumirane samo tri.

- Blagovremena suđenja počiniocima zločina nad političkim neistomišljenicima nisu bila moguća jer je više od tri decenije vladala ideološka diktatura - kaže politički sociolog Ljubiša Despotović. - Građanski sukobi za vreme Drugog svetskog rata nastavljeni su i po oslobođenju, prvo kao obračun sa protivnicima komunizma, pa oko prinudnog otkupa, i uterivanja u zadruge, a zatim i u okviru same Partije, kada su zbog sukoba sa IB ljudi terani na Goli otok.

Zločini motivisani ideološkim razlozima nikada nisu procesuirani. Kada je klima počela da se liberalizuje, dolazi do razbijanja Jugoslavije i novog talasa ratnih zločina, koji, pogotovo međunarodnoj zajednici, postaju zanimljiviji.

- Ne samo da nije bilo epiloga nad partizanskim zločinima, već pravu sudsku poentu nisu dobili ni zločini ustaša u NDH, jer to nisu dozvolili Tito i partija. U Zagrebu nije bilo Nirnberga. Obračuna sa pripadnicima Ravnogorskog pokreta i nedićevcima bilo je samo u Beogradu. Upravo to otvoreno pitanje ostavlja i dalje prostor za neslogu i trvenja i kod građana i među političkom elitom - smatra Despotović, i dodaje da pojedinačne rehabilitacije nisu dovoljne.

Srđan Cvetković, sekretar u ostavci Državne komisije za otkrivanje masovnih tajnih grobnica, veruje da će do osude posleratnih zločina doći samo ako to od nas decidno bude tražila EU:

- To će tada postati politički prioritet. Dok se to ne desi, od optužnica, pa ni pomirenja, neće biti ništa. Svedoci smo toga da se godinama priča i o tajnim grobnicama i o Golom otoku, i ništa se nije promenilo. Većina partizanskih oficira odgovornih za streljanja više nije živa, osim nekolicine, koji su toliko stari da je pitanje imaju li optužnice smisla. Ali zato bi neka satisfacija porodicama žrtava bila skupštinska deklaracija kojom bi se osudili zločini iz ideoloških razloga.

Ali Cvetković ne veruje ni u skoru deklaraciju, jer su prioritet ekonomija, pregovori, Kosovo... Osim toga, ljudi iz starih struktura i dalje su aktivni. Ipak, smatra Cvetković, država bi morala da razvije kulturu sećanja i obeleži stratišta. Do sada su to samo sporadično radile lokalne samouprave - na primer kod Starog šabačkog mosta, ili u Zaječaru, Knjaževcu, Aranđelovcu...

Istoričar Dragan Petrović primećuje da situacija u Hrvatskoj i Srbiji ne može biti ista. Kako kaže, u Hrvatskoj se desilo nešto slično onome u baltičkim zemljama, gde se došlo do toga da su fašisti bili borci protiv sovjetskog totalitarizma:

- Hrvatsko društvo je većinom bilo naklonjeno centralnim silama u Prvom svetskom ratu, i fašističkim u Drugom. Jedan deo je bio neutralan, a do pada Italije, 1943. godine, antifašističkog pokreta skoro da nije bilo. Tada su mnogi iz ustaških i domobranskih uniformi uskočili u partizanske. Za razliku od Hrvatske, četnički pokret je i u svetu tretiran kao antifašistički, ako izuzmemo nekoliko vojvoda iz italijanske okupacione zone koji su se opredelili za kolaboraciju da bi sačuvali Srbe od ustaškog noža.

U posleratnoj istoriografiji postojala je težnja da se ustaški i četnički pokret izjednače zarad bratstva i jedinstva. Danas, potomci ustaša i domobrana, po Petroviću, imaju želju da se obračunaju sa bivšim komunistima. U Srbiji je pak mnogo više dece komunizma.

- Bilo bi poželjno kada bi država makar moralno osudila pojedince koji su se hvalili zločinima, ali generalno, Srbija mora da prihvati da je imala dva antifašistička pokreta i da ni u partizanima nisu svi bili komunisti, a još manje titoisti. Kada hladne glave i bez strasti budemo prihvatili mane i vrline i jednog i drugog pokreta, doći će do pomirenja četnika i partizana.