Šljivančanin: Ko će odgovarati za moje vojnike?

BEOGRAD- Veselin Šljivančanin “odležao” je svoju hašku kaznu i iako je u Sheveningenu proveo ukupno 2.450 dana - osuđujuća presuda i taj “zatvor” i danas mu, kako kaže, izgledaju “čudno i prosto nemoguće”.

Penzionisani oficir JNA, gardista koji je na početku ratova u bivšoj Jugoslaviji imao čin majora, i danas veruje da je prema njemu učinjena nepravda i tvrdi da je njegov jedini cilj, 1991. u Vukovaru (i 1992. u Sarajevu) bio da zaštiti narod i jedinice jugoslovenske vojske. Pita: “Kad će neko odgovarati za moje vojnike?”

U intervjuu Tanjugu, Šljivančanin kaže da mu je i danas jedino žao što “nije dobro izvršio zadatak” u Vukovaru - da razoruža paravojne formacije i “po svaku cenu nađe svoje zarobljene starešine i vojnike”.

"Pronašli smo samo četvoricu teško ranjenih, koji su i dan danas invalidi - video sam ih sve kad sam došao iz zatvora… a ostale sve mrtve, čak neke spaljene, pa smo skupljali pepeo da šaljemo porodicama da sahrane svoje sinove”, seća se i kaže da je to pokušao da predoči i Tribunalu.

“To sam pokušao da kažem pred Haškim sudom, a predsedavajući sudija mi kaže: 'Gospodine Šljivančanin, vi ste zalutali.' Ja pitam: 'Zašto?' - 'Zato što mi ne sudimo za to, mi sudimo za druge žrtve.' Kao, ti moji vojnici nisu žrtve? Oni nisu ništa… Ja ne znam kad će neko pitati zašto su oni pobijeni. A verujte, ti vojnici nisu ispalili metak ni na koga. I, što su ubijeni?”

Ne postoje precizni podaci o broju stradalih pripadnika JNA na početku sukoba u Sloveniji, Hrvatskoj i BiH. Nezvanične procene objavljivane u medijima govore o 2.300 “vojnih obveznika”, a tu računaju i pripadnike dobrovoljačkih jedinica i navode da je polovina stradala na vukovarskom ratištu. Sličnu procenu iznosi i Fond za humanitarno pravo, navodeći da je u Sloveniji, Hrvatskoj i BiH od 1991. do 1995. stradalo je i nestalo 2.028 državljana Srbije, među kojima je najviše pripadnika bivše JNA, njih 1.039. Od tog broja, 180 vojnika na redovnom odsluženju vojnog roka.

Jedan iz “vukovarske trojke”, Šljivančanin kaže da se i danas skoro svakodnevno čuje sa Miroslavom Radićem - koji je oslobođen krivice, ali ne i sa tadašnjim nadređenim, Miletom Mrkšićem, koji je jedini od trojice oficira osuđen za ubistva 260 ljudi posle pada Vukovara, na 20 godina zatvora, a sad služi kaznu u Portugaliji.

Sa Radićem, Šljivančanin je jedno vreme bio i u istoj jedinici u Sheveningenu, gde je upoznao mnoge optužene među kojima su, kaže, “uglavnom bili školovani ljudi”, iako su neki bili i “neotesane sirovine”. Trudio se da se što više bavi sportom, sređivao je biblioteku, a sa ostalim pritvorenicima je najviše uživao kuvajući - “neko čisti salatu, neko ljušti krompir” - a najteže su mu padali sukobi koji su često, kako kaže, izbijali jer je neko izgubio u kartama.

“Imao sam dosta dobre odnose sa ostalim pritvorenicima, mene su poštovali, možda zbog fizičke konstitucije. I tamo u zatvoru vlada zakon jačeg. Dok smo bili Radić i ja zajedno - svi su nas uvažavali. Posle sam bio sa Albancima i Naserom Orićem i jednim iz Ruande. Jedan Albanac mi je pravio probleme, ali brzo sam to rešio - na način kako treba da se reši. Posle sam bio uglavnom sa nekim Hrvatima - jedan mi je pravio probleme, iza leđa pričao, nije me fizički dirao… Ali teško je. Najbolje mi je bilo jedno vreme dok sam bio na spratu gde je bio predsednik Milošević. Bila je najkorektnija i najdisciplinovanija grupa, dva Hrvata, jedan musliman, dva Srbina iz Bosanske Krajine, Milošević i ja i baš smo se slagali po svim pitanjima.”