Deca žive na granici bede

PRIHVATNA stanica u Vranju adresa je porodice Marković već dve godine. Goran (44), Jelena (35) i njihovo troje dece - Miloš (12), Miroslav (10) i Milica (7), žive u sobičku od desetak kvadrata. Taman da stanu dva kreveta, mali sto, orman i nekoliko stolica. To im je i dnevna, i dečja, i spavaća soba.

- Imali smo kuću u Aleksandrovcu pored Vranja. Živelo se skromno, ali smo imali krov nad glavom. Ali, kuća je bila majčina, pa je prodala - priča Goran.

Novac koji su dobili od majke nije bio dovoljan da se kupi ni garsonjera u Vranju, pa su Markovići iznajmili stan. Kirija po kirija, i pare se istopiše. U međuvremenu, Goran je u „Zavarivaču“, gde je radio kao varilac, proglašen tehnološkim viškom.

Miloš, Miroslav i Milica željni su svega. Toliko da i ne znaju da odgovore šta bi voleli da imaju.

- Bicikl, patike, fudbalsku loptu, dres, jaknu, novi ranac, čokoladu, mnogo čokolade, mobilni - spremno nabraja Miroslav.

- Ja hoću isto što i Miki, ali bih volela i kompjuter. Sve moje drugarice i drugovi iz odeljenja ga imaju i na njemu igraju igrice. Obećala mi je jedna Marija da će da me vodi kod nje, da mi pokaže kako se to radi. Ja imam samo jednu lutku - iskrena je Milica.

- Kuću - kratko odgovara Miloš. - Ne mogu ovo više da izdržim.

Posle ovih reči u sobi - muk.

- U stvari, ne treba mi ni lopta, ni bicikl, kuća je najvažnija - slaže se Miroslav.

- Neću ni ja kompjuter, i ja hoću kuću - dodaje Milica.

U prihvatnoj stanici Markovići imaju obezbeđen smeštaj i tri obroka, i dobijaju oko 4.000 dinara dečjeg dodatka za troje dece. Sa tim parama ne može mnogo da se kupi. Tek poneka olovka i sveska, retko slatkiš.

- Gde god čujem da se traži radnik idem, ali dobijam samo obećanja. Radim preko leta sezonske poslove, zaradim neku paru, ali nedovoljno za pristojan život - kaže Goran.

Da nesreća bude veća, on je u međuvremenu dobio i dijabetes, oslabio mu je vid i malo poslova može da radi.

Miloš, Miroslav i Milica, samo su troje od 120.000 dece u Srbiji koja žive u bedi. Kako je za „Novosti“ potvrdila Gordana Matković, savetnik predsednika Srbije za socijalna pitanja, svi oni ne samo da nemaju igračke ili knjige za školu, već ni slatkiše, sokove, voće, meso, pa čak ni mleko.

Istraživanje UNICEF-a, u kom je učestvovala i Matkovićeva, pokazalo je da je i higijena na niskom nivou, da se često peru domaćim sapunom i kupaju u sobi, u lavoru.

- Ponešto se kupuje jednom mesečno, kad stigne socijalna pomoć. „Ćevapi i sok samo kada primimo materijalno“, priča jedan ispitanik u istraživanju. Nešto se obezbedi u sopstvenoj bašti ili obližnjoj reci („Deca najviše jedu ribu, muž i ja idemo svaki dan na pecanje“). Neki ispitanici ocenjuju da deci uskraćuju sve osim hrane, ali ima i onih koji ne mogu ni hranu da obezbede („Često ostaju gladni, tad jedu hleb i čaj“) - kaže Matković.

Sve što je lepo, što je izvan osnovnih potreba, ovoj deci je uskraćeno: letovanja, zimovanja, ekskurzije, izleti, („Ne mogu da ga pošaljem na more, na planinu, na raspust“), proslave („rođendan se nije obeležio“), izlasci...

Prema rečima Judite Rajhenberg, direktorke Kancelarije UNICEF-a za Srbiju i Hrvatsku, u našoj zemlji svako deseto dete živi ispod granice siromaštva, a ako se računaju i ona koja su u riziku od siromaštva, odnosno na samoj granici, to je 20 odsto populacije. Kada se uporedimo sa evropskim zemljama, Srbija je negde na sredini: Danska ima devet odsto, Slovenija 12, Bugarska 24, a Rumunija 33.

- Pitanje siromaštva nije samo pitanje dohotka jedne porodice, već i dostupnost zdravstvenim, obrazovnim i drugim uslugama potrebnim za razvoj deteta - kaže Rajhenberg.

Tako, u ukupnoj populaciji, 35 odsto koristi zdravstvene usluge, a među siromašnima samo 24 odsto. Kad su u pitanju Romi, podseća direktorka UNICEF-a, to je tek svako treće dete.

Ona ukazuje i na vezu između siromaštva i diskriminacije, kao i na međusobnu povezanost porasta nezaposlenosti kod neobrazovane populacije, sa stresom i porodičnim nasiljem:

- Jedna od najvažnijih mera koju društvo mora da sprovede je socijalna politika kojom se svima daju jednake mogućnosti i sprečava diskriminacija. Apsolutno je neprihvatljivo da država u vreme krize štedi na socijalnim programima za decu. Naprotiv, ako probleme hoćemo dugoročno da rešimo, sve potencijale treba usmeriti ka deci.

U Srbiji su najugroženija deca do 14 godina, mada ima porasta siromaštva i među populacijom do 18 godina, kaže Ljubomir Pejaković, savetnik ministra za rad i socijalna pitanja:

- Izuzetno su ugrožene porodice sa šest i više članova, u kojima je procenat siromašnih sa 10 porastao na 14,2 odsto. U teškim uslovima odrastaju i deca u porodicama čiji su staraoci neobrazovani, neaktivni, nezaposleni. U toj grupi siromaštvo je povećano za 15 odsto.

Po njemu, u najboljem položaju su deca u Vojvodini i Beogradu, a u najgorem ona koja žive u 105 opština u kojima je stepen razvijenosti ispod prosečnog u republici:

- Zakonom o rebalansu budžeta dato je 850 miliona dinara za pomoć nerazvijenim opštinama, a 400 miliona za dnevne boravke za decu ometenu u razvoju, gerontoprograme, pomoć u kući... Sto miliona je odvojeno za pomoć siromašnim višečlanim domaćinstvima, posebno onima sa invalidnom decom ili tamo gde su roditelji nezaposleni. Za narodne kuhinje i higijenske pakete odvojeno je 350 miliona. U Srbiji 6.200 dece koristi usluge narodnih kuhinja.

Niko, međutim, ne zna koliki je tačno broj romske dece ili raseljenih sa Kosova koja nemaju dokumenta, ni pravo na socijalnu pomoć, dečji dodatak, zdravstvene usluge...

Novim zakonom o socijalnoj zaštiti, koji se nalazi u skupštinskoj proceduri, broj građana koji ima pravo na socijalnu pomoć povećaće se za 40 odsto, a sredstva u budžetu izdvojena za ove namene za 70 odsto, obećavaju u Vladi.