Pet pesnika bez naslednika

OTAC i četiri sina - i svi književnici! Jeste da iver ne pada daleko od klade, ali takve umetničke porodice kakva je bila porodica Jovana Ilića, pesnika, istoričara, političara, ministra i člana Državnog saveta, veoma su retke i u svetu.
Prvih pet godina ovog veka protiče u znaku nekoliko godišnjica porodice Ilić. Početkom marta navršiće se vek od smrti Jovanove kćeri Milice. I ona je bila umetnik - lepo je pevala. Stevan Mokranjac je od nje zapisao dve narodne pesme. Prošle godine obeležena je 110. obletnica smrti Vojislava Ilića, pretprošle 140-godišnjica Žarkova rođenja i 180-godišnjica rođenja Jovana Ilića. Prva godina 21. veka bila je stogodišnjica Jovanove smrti.
Porodica Jovana Ilića (1824-1901) bila je brojna - rodilo mu se šestoro dece. Dve kćeri, Jelena i Božica umrle su već u detinjstvu. Milica je živela 41 godinu (1864-1905), a ni tri sina nisu bila dugovečna: Vojislava je odnela tuberkuloza u trideset četvrtoj, Milutin je živeo trideset šest, a Žarko četrdeset četiri godine. Dragutin je imao najduži vek - 68 godina, mada je otac Jovan, koji je umro u 77. godini, bio najdugovečniji. Majka Smiljana, rođena Nikolić, kojom se Jovan oženio 1849, dočekala je 61. godinu (1830-1891). Tako je ova znamenita porodica poživela vek i malo duže (1824-1926) i nije ostavila umetničkih naslednika.
Ilići su u srpskom književnom svetu bili veoma omiljeni, u političkom mnogo manje: kao slovenofili i liberali često su bili u sukobu s vlastima. Dragutin je, čak, bio u izgnanstvu, a Jovan, razočaran, Žarku je zabranio da o njegovoj smrti obavesti Dvor i da bude sahranjen o državnom trošku. No, njihova beogradska kuća bila je na glasu kod pisaca i drugih umetnika, pravi književni salon, poput nekih čuvenih francuskih. Nalazila se u današnjoj Dalmatinskoj ulici, blizu Botaničke bašte, s pogledom na banatsku obalu Dunava. Mnogi su je opisali, Branislav Nušić možda ponajbolje:

DEFILE KNJIŽEVNIKA
“PesniČka kuća Ilića bila je osamdesetih godina (19. veka) jedini književni klub u prestonici... Kroz tu kuću, na kojoj su i danju i noću vrata bila otvorena, prošlo je nekoliko generacija književnika, na pragu te kuće susretali su se stara romantičarska književnost, koja je već izumirala, i nova realistička, koja se mesto nje javljala; kroz tu kuću, jednom rečju, prodefilovala je cela naša književnost sedamdesetih i osamdesetih godina. Počevši od Matije Bana, LJube Nenadovića, Čede Mijatovića i Jovana Đorđevića, ja sam lično u Ilićevoj kući sretao Vladana Đorđevića, Lazu Kostića, Đuru Jakšića, Lazu Lazarevića, Milorada Šapčanina, Zmaja...”
Česti gosti kod Ilića bili su i Milovan Glišić, Janko Veselinović, Simo Matavulj, Svetolik Ranković, Stevan Sremac, Radoje Domanović, Aleksa Šantić, Jovan Skerlić, Anton Gustav Matoš, a i kompozitori Stevan Mokranjac i Josif Marinković. Marinković je Vojislavu bio kum na venčanju.
Jovan se po ocu prezivao Nikolić. Rodio se u Resniku kraj Beograda. Bez oca je ostao kad je imao samo četiri godine. Prezime Ilić uzeo je po očuhu Iliji, koji mu je omogućio izvanredno školovanje, u Kragujevcu, Beogradu, Prašovi, Požunu i Beču. Tako je Jovan već u mladosti postao pripadnik privilegovanog činovničkog gradskog sloja, ali je zadržao neke neobične navike. Nije želeo da stanuje na Terazijama, gde i najugledniji Beograđani, već je kuću našao u tadašnjem palilulskom predgrađu. Dom mu je uvek bio pun rodbine i prijatelja, pa je visoka činovnička plata jedva doticala da se preživi! Celog života nosio je narodno srpsko odelo, od fesa i čibuka se nije odvajao, iako je uvek bio na visokim državnim položajima: ministar pravde, član Velikog suda, državni savetnik...
Iako je morao biti svestan blagodeti obrazovanja nije mnogo mario za školovanje svoje dece! Nijedan od sinova nije se isticao u školi. Vojislav nije završio ni srednju školu. Ali...
“Od moje gimnazije pa kroz ceo fakultet i sve do 28. godine mogu reći da mi je on (otac) bio stalni učitelj. Vredim li sada što i nalazi li se u mojim književnim i drugim poslovima kao i u karakteru ičega, našto bi se mogla ozbiljna pažnja obratiti, to je isključivo njegova zasluga”, piše Dragutin Ilić.
Dragutin je bio najsvestraniji stvaralac od braće Ilića. Završio je prava a u književnosti ga smatraju rodonačelnikom gradskog romana. Sedamdesetih godina 19. veka bio je najznačajniji dramski pisac. Uređivao je više književnih časopisa, među njima i znamenito “Brankovo kolo”, čak je i pisac prve srpske biografije proroka Muhameda (“Poslednji prorok”). Proputovao je Evropu, što kao putnik, što kao izgnanik.

ŽENIDBA IZ INATA
Za kratkog života Milutin Ilić je objavio jednu zbirku stihova, nešto prevoda sa ruskog i napisao četiri komedije. Najmlađi od Ilića - Žarko bio je neobična pojava. Matoš ga je opisao kao najboljeg feljtonistu svoga vremena koji nije napisao nijedan feljton! Svoj kratki život najvećim delom je proveo po beogradskim kafanama, u kojima je u društvu Sremca, Domanovića, Nušića, Čiče Ilije Stanojevića, Milorada Mitrovića, Brane Cvetkovića bio nenadmašni kozer, kadar da na dušak izgovori i podužu satiru. Kad bi prijatelji tražili da to napiše, on je uvek obećavao, ali obećanje nikad nije ispunio. U nekrologu koji mu je napisan u “Večernjim novostima” kaže se da je priču o zubu iz Sremčevog “Pop Ćire i pop Spire” Žarko mnogo ranije ispričao.
Sva četvorica Ilića bili su prevodioci. Svi su znali ruski, koji su za vreme Srpsko-turskog rata, naučili od ruskih oficira dobrovoljaca, koji su takođe boravili u njihovoj kući. Preveli su više značajnih pesama LJermontova, Deržavina, Puškina, Ševčenka i Romanova.
Najznačajnije književno delo ostalo je, ipak, od Vojislava Ilića. On je u srpsku poeziju uneo evropski duh. Evropa mu je, u izvesnom smislu, odgovorila. LJiljana Banjanin-Koradi otkriva nam, recimo, da je od 1904. do 1906. na italijanski prevedeno čak šesnaest njegovih pesama, da bi se taj broj do danas gotovo udvostručio!
Koliko god su Jovanovi sinovi u književnosti bili među najboljima, u privatnom životu nisu uvek bili za uzor. Najstariji Milutin oženio se bez očevog znanja - iz inata, učiteljicom Jelenom Jočić, a Dragutin je izazvao skandal ženidbom sa bliskom rođakom! Vojislav je takođe rasrdio roditelje oženivši se bez odobrenja maloletnom ćerkom Đure Jakšića Tijanom. S njom je imao dve kćeri i sina, ali je i decu i majku za kratko odnela tadašnja najopakija bolest tuberkuloza. Posle ove tragedije Vojislav je započeo vezu sa Tijaninom mlađom sestrom Milevom. Zbog toga je morao da beži preko Save od gnevnog devojčinog brata. Ova se veza ipak nije završila brakom. Tek posle toga (1888.) veliki pesnik se “smirio” i oženio po volji rodbine i javnosti Zorkom Filipović, ćerkom uglednog lekara. U ovom braku Vojislav je dobio još jednu kćer. I najmlađi Žarko je navukao gnev najbližih, oženivši se kućnom pomoćnicom.
Ali, danas se malo ko zanima za intimni život braće Ilić; sve ovo je zaboravljeno - ostalo je samo njihovo delo, svako na svoj način značajno.
A Vojislav je za sva vremena u vrhovima srpske poezije.

SLAVNE PORODICE
INSTITUT za književnost i umetnost u Beogradu organizovao je krajem 2000. godine međunarodni naučni skup “Porodica Jovana Ilića u srpskoj književnosti i kulturi”. Referati koji su tada saopšteni objavljeni su u istoimenom zborniku, koji nam je, najvećim delom, poslužio kao izvor podataka za ovaj tekst.
- Bilo je još značajnih srpskih umetničkih porodica i mi ćemo nastaviti da održavamo ovakve skupove - kaže dr Miodrag Maticki, direktor Instituta.
Ništa manje zanimljiva od porodice Ilić nije ni porodica Nastasijević, slikar Živorad, kompozitor Svetomir i književnici Momčilo i Slavomir.

LETI, LETI, PESMO MOJA MILA
Koliko god je dom Ilićevih bio u znaku književnosti, toliko nije mogao da se zamisli ni bez muzike. Pevanje je za starog Jovana Ilića bilo neodvojivo od poezije. Josif Marinković i Stanislav Binički komponovali su muziku na nekoliko Dragutinovih i Vojislavljevih pesama. U Mokranjčevoj “Drugoj rukoveti” je Jovanova “Protužila Pembe Ajša”, ali danas malo ko zna da su njegovi i stihovi iz pesama “Leti, leti, pesmo moja mila”, ili “Podskoči, momo, podskoči”. Mnoge Jovanove pesme su se ponarodile. A pesma o oslobođenju Beograda od Turaka “Knjigu piše Ašir-paša” zapisana je kasnije u nekoliko varijanti u Beogradu, istočnoj Srbiji, Hercegovini, Vojvodini i na Kosovu. Zanimljivo je da su i zapisivači verovali da su stihovi narodni!