Rane bole za 5.200 dinara

ČEKAJUĆI desetu operaciju kičme, koja mi je tokom bitke kod Vukovara 1991. razorena snajperskim dum-dum metkom, sve se češće pitam čiji sam ja invalid - s teškom mukom izgovara Pančevac Ivan Matuzović.

- Mobilisan sam u junu 1991. u JNA. Rekli su nam da idemo da branimo Jugoslaviju - kaže Matuzović. - Ranjen sam 17. oktobra iste godine, a kad sam posle tri i po godine izašao iz bolnice u kolicima, te Jugoslavije više nije bilo. Ostale su samo rane i bol. Vojska je rekla da ne može da mi da penziju i uputila me na Republički fond za penzijsko-invalidsko osiguranje. U opštinskoj filijali Fonda PIO su odbrusili: "Neka te izdržava onaj ko te poslao u rat."

Sagovornik "Novosti" drhtavim rukama iz brda prepiske s državnim institucijama vadi papire koji dokazuju da mu je tek 2001. posle deset godina čekanja i devet operacija Fond PIO priznao status stopostotnog ratnog vojnog invalida. Međutim, prvu penziju dobio je tek pet godina kasnije, u februaru 2006. godine.

- Dobio sam 5.200 dinara jer je država smatrala da toliko zaslužuje stopostotni invalid s oduzetim nogama - gorko kaže Matuzović. - Godinama šaljem molbe od opštine do ministarstava da mi povećaju penziju, ali uvek dobijam odgovor da za to nema zakonskog osnova. Gde su im bili ti zakoni 28. juna 1991. godine, usred noći, kad su došli po mene, probudili me i iz kreveta odveli u rat. Čiji sam ja to vojnik bio? Za koju je državu ratovao moj saborac koji mi je izdahnuo na rukama?

Naš sagovornik naglašava da je bio pripadnik diverzantske jedinice koja je 17. oktobra 1991. nastradala zbog izdaje.

- Od nas pedesetak, koje su rano ujutro poslali u akciju, preživelo je samo dvanaest - kaže Matuzović. - Zenge su bile obaveštene da dolazimo i postavili su nam zasedu. Naše jedinice, koje je trebalo da nam štite odstupnicu, povučene su i ostali smo u klopci. Mene je metak pogodio u kičmu kad sam pokušao da izvučem Zorana Cigoja, koga je rafal presekao preko stomaka.

Ranjenici su pokupljeni s bojišta tek dan kasnije, po zaključenju primirja, ali naš sagovornik se toga ne seća jer je svesti došao tek na VMA. S bolom se seća tri i po godine provedene na neurohirurškom odeljenju i brojnih operacija.

- Dum-dum metak mi je teško oštetio šest pršljenova, noge su ostale oduzete - kaže Matuzović. - Prvi put sam seo posle četiri meseca. Zrno mi je pokidalo i mišiće pa od tada više ne mogu da kontrolišem nuždu. Obilazila me je samo majka, a ženu sam video kad sam došao kući, sa drugim čovekom. Kao u priči "Sve će to narod pozlatiti", nikome nisam bio potreban.

Veteran pokazuje papire po kojima je pančevačka filijala PIO lakonski zaključila da mu ne treba pomoć trećeg lica.

- Ista služba je odbila sve preporuke VMA da mi je neophodno banjsko lečenje, a ni za invalidska kolica nikad se nije našlo para u budžetu - kaže Matuzović. - Živim, prosto rečeno od milostinja i dobre volje ljudi. Nosim polovnu odeću koju mi poklone, jedem hranu koju mi udele. Mesečno mi za lekove treba 3.000 dinara, ali pošto nemam te pare, onda ih i ne pijem. Tražio sam i da mi daju pelene na recept ali su me odbili. Kad se uneredim supruga me odgura u kupatilo i opere.

Matuzović se oženio drugi put 2009, Žaklinom, koja brine o ovom teškom invalidu.

- Šta da kažem, ja bez posla on nesposoban, živimo od danas do sutra - kaže Žaklina.

- Hrana nam je pri kraju, za lekove nema, dugovi se gomilaju, za drva nemamo. Ne znam kako ćemo kad se vrati s operacije.

Krajem septembra Matuzović očekuje novu tešku operaciju.

- Proletos su mi otkrili tumor kičmene moždine i moraju ponovo da mi otvaraju kičmu i glavu. Ne znam šta me čeka kad se vratim. Možda će mi isključiti vodu i struju. Dugujem više od 100.000 dinara, stigla mi je opomena pred utuženje. Ponekad pomislim da su bolje prošli moji saborci koji su poginuli.