Vukašinović: Evropa ima puno brava

BESKRAJNIM uslovima koje nam postavlja, svet lagano i perfidno potkopava i raslojava naše nacionalno dostojanstvo i ponos. Zapitajmo se ko je mogao tako nešto da nam zatraži pre deset godina. A danas može svako, gotovo bez zazora. Pitanje je šta ćemo biti spremni da damo posle sledeće decenije, ako Kosovo damo danas.

Trenutak u kome se Srbija nalazi, ovako sagledava profesor Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta i duhovnik beogradske crkve Ružice i kapele Svete Petke protojerej-stavrofor Vladimir Vukašinović.

U razgovoru za “Novosti” on kaže da kosovski ključ ne garantuje otvaranje vrata Evrope i podseća na nedavnu poruku Sinoda SPC koji je državu upozorio da je odricanje od pokrajine previsoka cena za “himeru zvanu status kandidata za priključenje Evropskoj uniji”.

- Biće da vrata pred kojima se nalazimo imaju mnogo više brava nego što smo na početku pregovora mislili, ili nam je tako bilo rečeno. Oni među nama koji hoće i mogu, sećaju se niza prethodnih ključeva koji su od nas traženi za ista evropska vrata i koji su praćeni komentarima “samo još ovo”... Zbog toga su sinodalni oci uputili poruku predsedniku i Vladi rekavši da je učlanjenje u EU dobra želja i zamisao, ali i da je bolje časno i otvoreno odustati i potražiti druge modele za budućnost u multipolarnom svetu, koji već jeste realnost, ako je cena toga odricanje od Kosova i Metohije - neposredno ili “puzeće” svejedno.

* Pravoslavlje je utkano u evropsku tradiciju, a nisu retki ni oni koji smatraju da smo “Evropa pre Evrope”. Smatrate li da je evropski put Srbije zaista jedini koji vodi u napredak?

- Treba razlikovati dva nivoa pripadanja Evropi. Prvi je religijsko-kulturološki. Na tom nivou svi pravoslavni narodi Evrope čine njene konstitutivne elemente, pa i mi Srbi. Drugi je ekonomsko-politički. Tu, stvari, pogotovo kada se ima u vidu projekat Evropske unije, stoje drugačije. U ovom slučaju, međutim, jednu činjenicu ne treba gubiti iz vida, iako je, nažalost, nedovoljno uključujemo u svoja razmatranja. Evropa se ne može svesti samo na granice Evropske unije. To je šira, dublja i kompleksnija stvarnost, ne samo kada gledamo istorijski, u prošlost, nego i kada mislimo o sutrašnjici Evrope.

Prividna monolitnost Unije, koja je danas u izvesnoj meri potkopana, ukazuje na istinu koju je istorija mnogo puta potvrdila, da su svi političko-društveni projekti relativni i imaju svoj rok trajanja, pa i EU. Važno je da budemo svesni krhkosti svakog političkog projekta. Sa tim na umu drugačije procenjujemo svoje odluke i drugačije vrednujemo zahteve koji se pred nas postavljaju kada je evropski put u pitanju.

* Smatrate li da su velike sile ponovo protiv nas ili možda plaćamo račun nemarnom odnosu prema pokrajini u prošlosti?

- Velike sile nisu ni protiv nas, niti su za nas, ukoliko smatramo da postoji određena vrsta zakulisnih, iracionalnih, političkih motiva koji ih pokreću. Drugim rečima, emocije ne igraju tu nikakvu ulogu, ili je ona sekundarna. Način na koji one nas danas tretiraju za inteligentne je uvredljiv, a za časne ponižavajući. On proizilazi iz činjenice da mi, koliko god se trudili i ma šta činili, ipak nismo na stvarnom horizontu njihovih suštinskih interesa. To važi za velike sile i Zapada i Istoka. Krivica za to, ma koliko se nama to ne sviđalo, ne leži samo na njima. Mi sigurno plaćamo račune zbog nemarnog i nepromišljenog odnosa prema Kosovu u prošlosti, ali i zbog istog takvog, ako ne i goreg, odnosa prema velikim silama. Nedovoljno političke mudrosti, neshvatljiva kratkovidost u planiranju i odlučivanju, nedostatak volje i motiva... Sve to, i mnogo toga goreg, doprinelo je situaciji u kojoj se nalazimo.

* Deo političke elite otvoreno nas poziva da se odreknemo kosovskog etosa i zaveta. Ima li naš narod dovoljno političke mudrosti da neokaljan pronađe ključ za budućnost Kosmeta? Da li su naši lideri dorasli tom zadatku?

- Kosovo je, hteli to da priznamo ili ne, svojevrstan “znak preporečni” koji stalno poziva srpski narod, kako njegove elite, tako i ostale članove društva, da odgovore na bitne nedoumice u kojima se prožimaju sfere ekonomskog, političkog, kulturnog i verskog identiteta, boljitka i opstanka. Ovo, kako bi ga Niče nazvao, “večno vraćanje istog” u sferi dubokih nacionalnih dilema sačekalo je i našu generaciju. O doraslosti političkih lidera ovom ozbiljnom zadatku teško je govoriti, nju će pokazati konkretna dostignuća koja budu ili ne budu ostvarili. Političke orijentacije koje spominjete već su viđan fenomen srpske političke scene. O njima je istorija svoj sud davno izrekla. Crkva, zajedno sa ostalim nacionalnim institucijama posvećenim negovanju istorijske svesti, pamti taj sud i neumorno podseća na njega. Zbog toga, njima reč crkve smeta i žele da je ućutkaju.

* Pojedini ljudi u mantijama u javnim istupima, čini se, preoštro iznose stavove SPC. Da li crkva ima dovoljno jake mehanizme da sama sebe pogleda kroz optiku kritike?

- Mislim da ovde nije reč o bilo kakvim mehanizmima, slabim ili jakim. Reč je o ozbiljnosti i jevanđelskoj odgovornosti. Sve to, naravno, nadilazi pitanje preoštrog iznošenja stavova SPC i ima mnogo šire i ozbiljnije okvire. Spremnost na preispitivanje, na kritičku reč upućenu samoj sebi, a zatim i delanje u skladu sa njom, Crkva je pokazivala više puta u prošlosti. Pogledajte, uostalom, šta se u Crkvi dešavalo tokom prethodne dve godine. Teško mi je da se setim koja je druga institucija u ovom društvu sa takvom hrabrošću i doslednošću, pred očima javnosti, rešavala duboke i nemile unutrašnje probleme u svojim strukturama. To mnogo toga govori o SPC danas.

* Dežurni kritičari SPC redovno kažu da je Crkva institucija koja nije raskinula sa prošlošću i pozivaju je na svojevrsnu lustraciju. Ne tako davno i jedan arhijerej je najavio njeno “moralno čišćenje”. Da li je neki vid katarze potreban SPC?

- Pročišćenje ili moralna katarza, biblijskim rečnikom rečeno, pokajanje, neophodno je svima, pa i članovima Crkve, ma kakvo i ma koje mesto oni u njoj zauzimali. To je izvan svake diskusije. Može se raspravljati zbog čega su mačem lustracije nad SPC vitlali “dežurni kritičari”, zagovarajući potrebu preispitivanja njene političke prošlosti. SPC ne samo da nije pomagala da opstane režim, koji je izazvao govor o lustraciji, nego je na mnogo načina, sredstvima koja su joj prilična, doprinela uvođenju demokratije u našoj zemlji. Poznato nam je da je Crkvom tada pastirstvovao patrijarh Pavle. Neobaveštenim zagovornicima lustracije preporučujem da čitaju njegova Sabrana dela, pogotovo intervjue, u kojima će videti zašto su njihove primedbe neistinite.

* Srpski narod posle gotovo poluvekovnog perioda ateizma vratio se svojoj veri. Da li je Crkva spremno dočekala povratak “bludnog sina” pod svoje okrilje?

- Crkva je svoju zabludelu decu, čini mi se, dočekivala poput oca iz te poznate bibilijske parabole - raširenih ruku, bez ikakvih zahteva, radujući se povratku onih koji su bili mrtvi pa oživeli, i bili izgubljeni pa bili pronađeni. To je bilo lepo, ispravno, savršeno verno bibilijskom učenju. Da li je uvek bilo dobro kako za crkvu, tako i za neke od tih pokajnika, posebno je pitanje. Crkva je tokom svog istorijskog hoda, savršeno očuvavši ideju o bezuslovnosti odnosa pokajanja i praštanja, iz razloga poznavanja ljudske prirode i procesa pokajničkog očišćenja, koji joj je nekada neophodan, uvela praksu da se pokajnici postepeno primaju u puno jedinstvo crkvenog života u zavisnosti od stepena i vrste greha koji su činili. To mi, nažalost, nismo dosledno primenjivali i to smo ponekad skupo platili.

* Svedoci smo svojevrsne “teatralizacije” vere. Pojedinci se naglašeno krste na ulici prolazeći pored crkava, guraju u redovima za bogojavljensku vodicu, kite brojanicama i krstovima... Da li tim gestovima nadoknađuju svoju duhovnu prazninu?

- Takav sud je prestrog. Svi oblici spoljašnje pobožnosti mogu da izgledaju, a, nažalost, katkad i jesu takvi da pojedini vernici ne idu dalje od njih. Ukoliko imamo na umu jevanđelsku preporuku jedne vrste skrivene, nevidljive, recimo radikalnije nelicemerne pobožnosti u njenom osnovnom značenjskom okviru, nismo daleko od toga da osudimo takve postupke. Ali, ako hoćemo da stvari pogledamo iz šire perspektive u njihovim gestovima, barem u većini njih, možemo da vidimo i jednim nemuštim, neartikulisanim jezikom izrečenu nadu, želju, svojevrsnu molitvu za autentičnijim verskim iskustvom. Nekome je na određenom nivou duhovnog razvoja samo to blisko, pa se postepeno menja, uzrasta. Sklon sam da sa optimizmom gledam na svaki vid manifestovanja verskih osećanja znajući da Gospod sve nas svakodnevno poziva na dubinu verskog iskustva. I čeka da se osmelimo i pođemo k njemu.

PROCENTI NISU MERA VERE

* ISTRAŽIVANjA pokazuju da se više od 90 odsto Srba oseća religiozno, ali se vera kod nas uglavnom izjednačava sa tradicijom, kultom predaka i školom morala. Koliko je pravoslavlje zaista živo među Srbima?

- Odgovor zavisi od toga kako definišemo živost pravoslavlja. Klasična koncepcija aktivne, žive religioznosti podrazumeva punoću verskog iskustva kako na teorijskom, na nivou mišljenja i uverenja, tako i na praktičnom nivou redovnog učestvovanja u punoći molitvenog života crkve. Ukoliko bismo tim merilima gledali na odnos Srba prema pravoslavlju, bojim se da odgovor ne bi mogao da bude zadovoljavajući.

To, međutim, nije jedini kriterijum, barem za naše hrišćansko i pravoslavno iskustvo. Postoji jedan dublji, organskiji unutrašnji nivo srastanja pravoslavnog etosa i duše naroda koji se ne može meriti aršinima sociologije religije ili neke slične discipline. On dolazi do izražaja u bitnim, odsudnim momentima. Tada isti oni koji možda ne znaju baš sve o svojoj veri i nisu uvek prisutni na bogosluženjima postupaju u skladu sa njom. To, naravno, ne znači da ne treba negovati punoću verskog života, naprotiv. Njoj se treba najozbiljnije vraćati. Ali, takođe, ne znači ni to da se sva dubina verskog iskustva može sabiti i ukalupiti u procentualno izrazive šeme i tabele.