Svako zaslužuje drugu šansu

Ljudska veličina i vrlina ogledaju se, između ostalog, i u tome koliko smo spremni da praštamo i pružimo još jednu priliku onima koji su nas "povredili". U bilo kom segmentu života. Čini se, ipak, da najviše ume da zaboli kada nas partner izneveri. Emocije nadjačaju razum, pa razočarani i ogorčeni pomislimo da niko nije vredan praštanja i našeg bola. Da li je baš tako? Treba li emotivnom partneru dati priliku da se iskupi za počinjeni "greh". Klinički psiholog i lajf-kouč Ljiljana Jagodić smatra da svaka osoba zaslužuje drugu šansu a od nje zavisi hoće li je iskoristiti. Ali grešku ne treba tražiti samo u postupcima partnera već je neophodno sagledati okolnosti koje su do toga dovele, pa čak da li smo i sami tome doprineli.

- Partneru uvek treba dati drugu šansu, kao i svakom čoveku - smatra Jagodićeva. - Prevara je najčešći razlog zbog koga se ljudi razvode ili raskidaju. Kad nam se tako nešto desi, neophodno je zagledati se u sebe, preispitati i prepoznati svoje emocije. Da li odgovaramo na prevaru iz ljubavi ili povređene sujete? Da li je moguće tvrditi da nekog volimo, a da ne možemo da oprostimo? U ljubavi nema mesta sujeti i egu. Ljubav je uvek radost i spremnost na davanje. Partnerski odnos se ne zasniva na tome da se nešto uzme, već i da se pruži. Dajte sebi vremena da razumete partnera, zašto je tako nešto uradio, da li u tome ima i naše krivice? Da li nas je prevario sa ciljem da nas povredi ili je to bio lakomislen potez u koji se upustio bez razmišljanja?

Preispitivanja i očekivanja

Osim prevare, šta najčešće dovodi do preispitivanja odnosa sa partnerom? Naša sagovornica tvrdi da nas na to često navode neispunjena očekivanja koja su posledica naših životnih uverenja i vrednosti koje smo poneli iz primarnih porodica.

- Svi ulazimo u vezu očekujući nešto od te osobe i odnosa. Kad se dvoje odluče na zajednički život, u njemu ih ima šestoro: njih dvoje i njihovi roditelji. Svaka porodica je sistem za sebe i svako iz tog sistema nosi određena očekivanja. Možda oboje žele brak, ali često se shvatanje kako brak izgleda razlikuju među partnerima. Ako je muškarac odrastao u porodici u kojoj nije bilo bliskosti među članovima, u kojoj se emocije nisu pokazivale, nikad nije video oca i majku da se grle, velika je verovatnoća da će i on biti takav. Žena, koja je odrasla u porodici u kojoj su svi jasno pokazivali osećanja, u kojoj je otac neizmerno iskazivao ljubav i pažnju prema majci i deci, očekuje takvog muža. Kod takvih osoba sigurno dolazi do neispunjenih očekivanja, oni se udaljavaju jedno od drugog. Čak i kad se ne pojavi treća osoba, odnos se prekida.

Ali ukoliko postoji ljubav i volja među partnerima da se odnos popravi, treba pokušati. Čak i kad jedan od partnera možda nije raspoložen da ide na savetovanje. Ako su oboje voljni da rade na promeni, onda je uspeh zagarantovan. Šta znači uspeh u ovom slučaju? Znači da je njihov odnos mnogo kvalitetniji i da se u njemu oboje osećaju ispunjenije i zadovoljnije. Krize u emotivnom odnosu se dešavaju baš zato da bi ih navele na promene. Da nije bilo krize, ne bi ni radili na odnosu. Svaka emotivna veza je posle nove prilike jača, jer se partneri kroz krizu menjaju i razvijaju.

- Tada ljudi sagledaju sebe, pa i sam odnos sa neke druge tačke, sa novim oblicima ponašanja i nauče da svoje potrebe zadovoljavaju na kvalitetniji način - naglašava psiholog Ljiljana Jagodić. - Kad sebe prihvatite kao osobu koja nije savršena, koja uvek može nešto novo da nauči i da se promeni, onda nije problem da i partneru date priliku, da ga bolje razumete i pomognete mu da kroz promenu prođe zajedno sa vama. Emotivna veza postaje kvalitetnija kad se osobe u njoj promene. Menjajući sebe, menjate i očekivanja. Raste samopoštovanje, ali i poštovanje prema partneru. Prihvatate i svoju odgovornost za sve što se desilo, kao i za ono što će se tek dešavati. I sigurni ste u to da možete odgovoriti na potrebe partnera baš na način na koji je njemu potrebno, jednako kao što ste sigurni u to da on može isto pružiti vama.

Emocionalna (ne)pismenost

Da li u današnje vreme olako odlučujemo da stavimo tačku na emotivni odnos, čak i kada partner možda zaslužuje još jednu priliku?

- U savremenom društvu traje proces u kome se žene sve više osamostaljuju i neki socijalni razlozi (finansijska zavisnost, sramota ako si razveden i slično) više ne postoje. Neguje se i kult sopstvene ličnosti, gde je potreba da vam je dobro prerasla u sebičluk. Rad na sebi i ostvarivanje ciljeva, stavljanje sebe na prvo mesto ne podrazumeva da to radimo na štetu drugih. Spiritualna potreba da drugu osobu učinimo srećnom i doprinesemo njenom razvoju se sve više gubi, a onog koji je takav opisujemo kao naivnog, najblaže rečeno. Zaboravljamo da smo socijalna bića i da samo kroz odnos sa drugima možemo u potpunosti da se ostvarimo. Voleti sebe, znači, pre svega, prihvatiti svoje mane i nedostatke i mogućnost da nas drugi vole tako nesavršene.

Ukoliko partneru ne date drugu šansu to je pokazatelj lične nespremnosti da radite na sebi, naglašava sagovornica. Najlakše je povući se, malo patiti, pa pokušati ponovo. Ili potpuno odustati od emotivnog odnosa. Ukoliko ne upoznamo i prihvatimo sebe, velika je šansa da opet nađemo sličnog partnera. Problem je, kaže, i što smo vrlo površni u iskazivanju emocija. I ne samo u tome, već i u njihovom prepoznavanju i jasnom definisanju.

- To se danas zove emocionalna (ne)pismenost, što sociolozi i psiholozi objašnjavaju sve bržim tempom života i sticanjem materijalnog - smatra psiholog. - Zaboravljamo na svoju duhovnost i na to da su emocije pokretačka snaga. Čak i poslovnog uspeha. Svaki psihološki problem je uzrokovan upravo neprepoznavanjem i neprihvatanjem svojih emocija. Gotovo da nema osobe koja nije anksiozna, granični poremećaj do pre dvadesetak godina nije ni postojao u nomenklaturi psiholoških poremećaja. Emocije koje ne čine da se osećamo dobro, negiramo, racionalizujemo, potiskujemo. To što se pravimo da ih nema, ne znači da je tako. Upravo potisnute emocije i dovode do ozbiljnih ne samo emotivnih poremećaja, već i mnogih psihosomatskih bolesti. Živimo u vremenu kada nije dobro pokazati emocije, jer odmah ste okarakterisani kao slabić. A niko ne želi to da bude.

PREKO ČEGA NE TREBA PREĆI?

Ipak, postoje stvari preko kojih ne treba prelaziti:

- To su agresija i zlostavljanje. I fizičko i emotivno. Onaj ko to jednom učini, uradiće i drugi put. Jednako kao što će i neka dominantna i manipulativna žena nastaviti tako da se ponaša, ukoliko ne sagleda da greši i da treba da se menja. Što je redak slučaj sa takvim osobama. Najčešće se u takvim okolnostima radi o sociopatama ili čak psihopatama, osobama koje nisu u stanju da razviju odnos ljubavi i poštovanja.