Žao mi je, nisi moja liga

Devetka i četvorka ne idu zajedno. Osmica i jaka šestica već mogu da prođu. Mada dve sedmice ipak idu najbolje. Ako ste skloni ovoj kombinatorici u ljubavi, ne brinite, niste jedini. Većina nas, svesno ili nesvesno, svrstava ljude u lige. Očekujemo da se lepi upare sa lepima, ili bar ako je ona lepa, on mora biti bogat da bi nadomestio nedostatke. Lep i bogat sa ženom prosečnog izgleda ne ide. Oni, jednostavno, nisu ista liga.

Nije nam jasno kako je holivudski srcelomac Pirs Brosnan i dalje srećan sa svojom punačkom suprugom kad bi realno "mogao mnogo bolje". Pitamo se šta će Rodžer Federer sa Mirkom kad je ona daleko od izgleda top modela, a on je mogao da dobije koju god je hteo. Zato smo bili oduševljeni kada su se Bred Pit i Anđelina Džoli, tada proglašeni za dvoje najlepših ljudi na svetu, "uparili". Delovalo nam je prirodno. A da li je?

Kad kažemo da neko nije naša liga, mi zapravo pravimo hijerarhiju među ljudima, rangiramo ih od manje do više poželjnih koristeći različite kriterijume. Za žene, glavni kriterijum je lepota. Za muškarce, uspeh i bogatstvo. Svi koji prekrše ove prećutne standarde kvare ustaljeni poredak. Uspešna i zgodna žena u braku sa vozačem autobusa? Tu je nešto sumnjivo.

Šta kažu mama i tata

Šta, ipak, gubimo ako ovako posmatramo potencijalne partnere? Šta ako se precenimo, ili pak, potcenimo? Ko je taj ko određuje i nameće standarde po kojima procenjujemo ljude - mediji, društvo? Da li time zanemarujemo kompleksnost ljudske prirode uzimajući samo jedan ili dva kriterijuma kao presudne? Kako da imamo kriterijume, a da ne vrednujemo ljude na skalama od 1 do 10? Sociolog i trener emocionalne pismenosti Sanja Stanković podseća da ljudska potreba da procenjuje nečije kvalitete datira još iz perioda kada se verovalo da su, na primer, visoki muškarci bolji lovci, a žene sa širim bokovima i simetričnim crtama lica plodnije.

- Budući da se egzistencija vrtela oko ulova i produženja vrste logično je da su ove karakteristike bile visoko na ceni. Danas, iako smo civilizacijski napredovali, ovakav vid evaluacije i dalje je prisutan na nesvesnom nivou - primećuje sagovornica "Života plus".

Kako kaže Stankovićeva, čini se neverovatnim da do pre samo nekoliko desetina godina nismo sami birali svog životnog partnera, a danas o tome odlučujemo u roku od nekoliko sekundi.

- Da li ćemo prevući nečiju fotografiju na Tinderu levo ili desno? Da li ćemo se osmehnuti nekom u izlasku ili nezainteresovano okrenuti glavu? Iako nam za saglasnost o zabavljanju više nije neophodno familijarno zasedanje, ipak su u našim procenama potencijalnih partnera roditeljski kriterijumi i dalje prisutni. "Samo mi se nemoj pojaviti jednog dana sa pirsingom i crncem", "Nama je najvažnije da si ti srećan, ali trebalo bi da znaš da nema sreće ako ona zarađuje više od tebe" - takve i slične poruke tokom odrastanja oblikuju naša uverenja i utiču na kasnije izbore - objašnjava Stankovićeva.

Upravo od roditelja često ćemo dobiti savet "nađi ravnog sebi". Pa će tako muškarci za veoma atraktivnu ženu reći "nije moja liga", dok će žene za veoma bogatog muškarca pretpostaviti da je iznad i da traži drugi tip partnerke. Osim ako nemaju nešto drugo da nadomeste taj "nedostatak".

- Ponekad su ljudi u potrazi za partnerom kog procenjuju kao ravnog sebi: sličnog socijalnog staleža, obrazovanja, pa i fizičkog izgleda. S druge strane, često se određeni kvaliteti kompenzuju. Nije retkost da se mladolikost i fizička atraktivnost "razmenjuje" za nečiju materijalnu stabilnost. Dešava se da previdimo nečije kvalitete koji bi bili kompatibilni sa našim potrebama samo zbog toga što se potencijalni partner na prvi pogled ne uklapa u naša očekivanja - opominje Stankovićeva.

Skala od 1 do 10

Istraživanja, s druge strane, pokazuju da se "sličan sličnom raduje". Razne studije upozoravaju da veće šanse za uspeh ima brak zaključen između ljudi približno jednakog izgleda, obrazovanja, statusa. A da bi opstala veza između liga koje je društvo označilo kao različite, neophodna je lična hrabrost.

- Veća je šansa da takva veza opstane u individualističkim zapadnim društvima, mada opstanak zavisi i od toga koliko neko ima izgrađen lični integritet. Ukoliko se neko više vodi onim što misle njegovi roditelji, okruženje i društvo, onda će provesti život u pokušajima da udovolji očekivanjima drugih - kaže sociolog.

Ali, šta ako se precenimo pa "pucamo" visoko? Ako mislimo da smo najbolji, najpametniji, najlepši, logično je da nam niko neće biti dovoljno dobar. Da će svi biti za klasu ispod nas. Ili dve.

- Kada precenjujemo sopstvene kvalitete ili umišljamo da smo bolji od drugih, onda imamo tzv. grandioznu sliku o sebi. Iz ovakve perspektive, niko ne deluje da je dovoljno dobar da bi mu se pružila šansa. Nije retko da zbog toga ljudi ostanu dugo sami, kriveći druge i ne preuzimajući odgovornost za svoje životne okolnosti. Moguć je i obrnut scenario, da pogrešno procenimo da smo manje vredni od drugih - upozorava Stankovićeva.

Svako od nas ima kriterijume kad je potencijalni partner u pitanju. Neko ceni dobrotu, neko lepotu, neko duhovitost. Jedno je, ipak, imati kriterijume, a sasvim drugo gledati na druge s visine i pretpostavljati da je ono što ja nudim vrednije od tvog "paketa". Moguće je, dakle, imati kriterijume, a ne vrednovati ljude na skali od 1 do 10. Da bismo to ostvarili, potrebno je, kaže naša sagovornica, da dobro poznajemo sebe, svoj vrednosni sistem, da znamo šta nam se sviđa i šta je baš nama važno.

- Dešava se da ljudi u poznijim godinama naprave presek i zaključe da su ceo život robovali tuđim vrednostima i očekivanjima. Kako nam se ovakvi dragoceni uvidi ne bi desili prekasno, potrebno je da se probudimo, a ovo podrazumeva i razumevanje da nikoga ne treba olako osuđivati i pripisivati mu etikete. Najbolje je da se odnosimo prema drugima onako kako bismo voleli da se oni odnose prema nama. A niko ne želi da se svede na broj na tamo nekoj skali, zar ne? - zaključuje Stankovićeva.