Kako da napravite samoodrživo imanje

ŽIVOT u skladu s prirodom, tako bi se ukratko opisala permakultura, koja postaje sve popularnija širom sveta.

Začetke permakulture osmislio je Tasmanijac Bil Molison sedamdesetih godina prošlog veka, a u osnovi, to je ideja samoodržive proizvodnje hrane uz pomoć nauke. Kasnije je to postao čitav pokret, a naučnici iz raznih oblasti su ubrzo počeli da daju konkretne predloge. Posle toga se pojavila i praktična primena ovo filozofije. Pejzažne arhitekte sada dizajniraju okućnicu, vrt, imanje ili balkon u skladu s prirodom, dostupnim materijalima i uklapanjem prostora u okruženje.

Usled jačanja ekološke svesti, ideja se proširila i na poljoprivredu, i ponovo je podsticano gajenje autohtonih vrsta i korišćenje prirodnih herbicida kombinovanim sađenjem biljaka-prijatelja, poput modrog patlidžana kraj krompira ili pasulja uz kukuruz.

Zelena gradnja je sada prioritet u većini evropskih zemalja, jer je energetski efikasna, isplativa i čistija za okolinu. U isto vreme, dok se kuće ili zgrade sada grade od prirodnih materijala, koristi se i obnovljiva energija poput vetra, sunca i geotermalnih voda, a okruženje se prepušta prirodnom izgledu kraja u kojem se životni prostor nalazi.

Permakultura je, dakle, kombinacija agrikulture, sociologije, energetike, arhitekture i drugih srodnih grana, i nudi rešenja za samoodrživ način gradnje i života. Permakultura ne predstavlja samo povrtarstvo i proizvodnju zdrave hrane, već i upotrebu obnovljivih izvora energije, kao i smanjenje otpada.

Prirodna impregnacija drveta umesto lakiranja, građenje kuće uz vetar, dvorišne farme, staklene bašte, krovni vrtovi, zidane peći umesto grejanja na struju, pod od zemlje, zidovi od slame i blata, održavanje čistoće uz pomoć pepela umesto hemikalija, začinske biljke umesto pesticida, pravljenje komposta i drugi postupci i način života koje čovek praktikuje, najbolji su način primene permakulture i očuvanja životne sredine.

PRADEDA KAO ARHITEKTA

NAJNOVIJI trend arhitekture je poštovanje odluke predaka koji su u najvećem broju slučajeva kuće gradili mudro, prema pravilima permakulture.

Kuće su u ravnici dugačke i uvek su građene tako da vetar ne udara u njih, već je najuži deo izložen košavi. Kuće u Šumadiji su imale kameno prizemlje u kojem su boravile životinje, pa su stanovnici na spratu imali "podno grejanje". Zidane peći se vraćaju na velika vrata, jer se loženjem ostataka smanjuje količina đubreta. Ovo su sve primeri života po principima permakulture, gde se uz najmanja ulaganja dobija najviše.