Da li si soler ili timski igrač?

KOJU igru igrate? Timsku, jer ste najsrećniji kada ste deo grupe? Ili radije birate individualne sportove, polažući sve nade samo u sebe? U kolektivu se osećate sigurnije? Ne volite da delite ni zasluge ni krivicu sa drugima? Najsrećniji ste kada putujete sami, jer tako sve može da bude po vašem, umesto da se prilagođavate drugima? Nikada ne idete sami u kafić ili u šetnju, zato što smatrate da je to neprirodno? Ne snalazite se sa praznim hodom koji donosi prekid veze, pa odmah započinjete novu? Čovek ste tima ili preferirate solo igru koja god da se igra? Navikli ste da se sakrivate iza mase? Hrabro stojite na braniku vlastitih odluka, makar one bile ekstremne?

Da li uopšte imamo mogućnost da u životu budemo isključivo jedna, odnosno druga kategorija? Da vodimo igru onako kako mi želimo? A čak i ako možemo, od čega zavisi da li ćemo se bolje osećati u koži "solera" ili cipelama timskog igrača? Od karaktera? Vaspitanja i procesa socijalizacije kroz koji prolazimo? Opšteg načina života?

Leonora Pavlica, psiholog i konstruktivistički psihoterapeut kaže da bi stručnjaci koji vole da ljude posmatraju kroz crte ličnosti, rekli da je to stvar prirodne sklonosti ka individualizmu, odnosno timskom duhu.

- Crte ličnosti su naše unutrašnje i urođene dispozicije da reagujemo na određeni način, pa malo zavise od sredinskih faktora - navodi sagovornica "Života plus". - Ti psiholozi bi "solere" videli kao introverte, a druge kao ekstraverte. Međutim, smatram da je čak i biološka baza podložna korekciji. Ona je samo potencijal koji može i ne mora biti iskorišćen. A u kojoj meri će neko da zadrži svoju "prirodnu" sklonost u mnogome će zavisiti upravo od činilaca socijalizacije, iskustva, ranih razvojnih modela...

IZBOR SPORTA (NI)JE NEBITAN

Kako ćemo prepoznati "solere"?

- Ljudi koji preferiraju "soliranje" kao stil života će pre birati takmičarske, a ne ekipne sportove. Radije će se naći na profesionalnoj poziciji koja ne zahteva saradnju, već pre ističe individualnost, ličnu odgovornost i samostalnost, umeće da uživaju u svom društvu. Neće se libiti da sami izađu u grad ili sami odu na putovanje. Lakše će podnositi vremenske periode u kojima nemaju emotivnog partnera, a u vezi će insistirati da imaju vreme za sebe i držaće do važnosti ličnog usavršavanja. Životne probleme će najčešće pokušavati da prebrode bez podrške. Ukratko, oni su samostalni, odlučni, često kompetitivno nastrojeni, nekada i narcistični.

Šta odaje timske igrače?

- Oni vole i preferiraju podršku, druželjubivi su i to za njih može da bude najviša vrednost. Često im je na radnom mestu važnija prijateljska klima nego karakteristike samog posla. Neretko su nesigurni i ne vole sami da odlučuju, skloni su da delegiraju odgovornost ili da je podele, jer strahuju da ne budu krivi. Svaka njihova aktivnost je lepša ako uključuje druge ljude, a u vezama mogu ići i do simbiotskih odnosa (ne nužno). Željni su pažnje, oslonca, podrške i prihvatanja. Vode računa o utisku koji ostavljaju i uglavnom su osetljiviji na kritike od prve skupine.

Koliko izbor sporta i hobija/aktivnosti u detinjstvu može da utiče na to da li ćemo kasnije, tokom života, bolje "plivati" u timskim projektima, na poslovima koji zahtevaju rad u grupi ili će nam individualni više prijati?

- Izbor određenog sporta u detinjstvu može da promeni inicijalni kurs, ali tek združeno i sa drugim faktorima. Ako je neko rođenjem skloniji da bude individualac, on može i u timskom sportu da pokazuje tendenciju da bude izraženo kompetitivan - da po svaku cenu njegov tim pobedi ili da u njemu bude najbolji. Ta potreba da se dokaže neće se značajno ublažiti odabirom timskog sporta, pogotovo ako je i roditeljsko vaspitanje takvo da šalje poruke - "Bori se, daj sve od sebe, budi najbolji, budi prvi". Tek ako i roditelji svojim primerom i porukama krenu da neguju stil saradnje i zajedništva, postoji mogućnost da se neko razvije u pravcu veće druželjubivosti. Tu je i iskustvo, pa ako osoba kroz sopstvenu praksu proceni da joj se više isplati jedna od dve pomenute opcije, sigurno će u budućnosti češće preferirati onu koja joj donosi više koristi.

IGRA(J) ZA POBEDU

Da li ova "podela" može da zavisi i od toga koje smo dete u porodici? Veruje se da su jedinci veći individualci, jer nisu navikli ni sa kim ništa da dele, dok su mlađa deca društvenija, zato što od rođenja imaju nekog s kim se igraju, od koga uče?

- Mnoge teorije pokušavaju da dokažu ovu hipotezu i naprave takvu generalizaciju. Ali svima je poznato da i mlađe dete ima poriv da se pozicionira, izbori za svoje igračke, roditeljsku ljubav i pažnju, što neminovno zahteva izvesnu količinu kompeticije. Takođe, poznati su nam primeri jedinaca koji prilično pate i nadomešćuju ovu samoću druženjem sa mnogo mlađom decom. Stoga, ne možemo se uzdati u redosled rođenja kao parametar. Ako deca žive u kulturi deljenja, zajedništva, saosećanja, brige, imaće veći potencijal za druželjubivost, ma koji po redu da su rođeni, a ako se neguju ambicioznost, borbenost i samostalnost pre će slediti trasu individualnosti.

Timski duh se neguje još kod učiteljice, ali šta ako se u to umeša učenje roditelja da treba da gledamo samo sebe i da se ne obaziremo na druge? Kako se taj "sukob" najčešće rešava?

- Bojim se da je uticaj učiteljice prilično blaži od roditeljskog. Prvo, njih doživljavamo kao značajnije modele; drugo, sa njima uglavnom provodimo više vremena; treće, roditeljski uticaj je dosta raniji i do polaska u školu skoro da već imamo formiranu jedinku koja je sklonija jednom od ova dva tipa reagovanja. Međutim, ako je reč o prilagodljivom detetu, kritički nastrojenom i refleksivnom, uticaj učiteljice može, ipak, da odnese prevagu.

Ko ima bolje predispozicije za uspeh u poslu, vezama, prijateljstvu, a da smo odbacili predrasudu da je to nužno čovek tima? Ko to pre igra za pobedu?

- Čovek tima je prilagodljiv i na oko izgleda da lakše uspostavlja i zadržava kontakte u bilo kojoj sferi - poslovnoj, prijateljskoj, emotivnoj. Ali često se gubi iz vida da on mora da pravi kompromise i da u njima prilično žrtvuje svoje potrebe - snižava standarde, prepušta inicijativu drugome. Ukratko, ima fleksibilne granice koje kao takve mogu neretko biti osujećene. Individualac se, s druge strane, doživljava kao "teži" čovek, krut i bremenit svojim pravilima, kao neko sa kim ne ide uvek lako. On zato oko sebe ima manji krug ljudi, ali ima jasnije granice, skrojene tako da očuvaju njegovo samopoštovanje i lično dostojanstvo. On se neće olako menjati, niti žrtvovati zbog nekog, ali i neće toliko često biti povređen. Razmislite sami koja vam se opcija čini perspektivnijom.

KAD INDIVIDUALAC IGRA U TIMU

Može li veliki individualac po potrebi da bude i sjajan timski igrač, a da se u toj ulozi dobro oseća?

- Može, dokle god ne oseća da su mu članovi tima pretnja. Ako je cilj posla postavljen tako da se do njega može doći samo udruženim snagama i gde je svako zaslužan za neku deonicu, ovakav scenario je moguć. Ali ako svi rade na istom cilju i postoji mogućnost za poređenje i dodeljivanje "titule" najboljeg u timu, sklonost ka kompeticiji će lako izaći na videlo.

KO JE SUJETNIJI

- Sujeta ne mimoilazi nikoga. Svi ljudi su sujetni na ovaj ili onaj način, samo je razlika u stepenu. Ne bih da tvrdim da je neka od pomenutih kategorija podložnija tome. Može izgledati da su to solo igrači, ali to je tako jer oni sami moraju da brane i opravdaju sve svoje izbore i poduhvate, što je nekada jako zahtevno. S druge strane, i timski igrači su sujetni, samo svoje nesigurnosti kriju iza leđa grupe.