Laskanje godi egu, ali truje dušu

Ima nečeg sličnog u laži i sujeti. Teško se priznaju i čvrsto brane. Kada kažete nekome da je sujetan, braniće se da je to čista laž. Ali, stručnjaci imaju nešto da nam poruče - svi smo mi sujetni, samo je pitanje u kojoj meri.

- Svakome je potrebna izvesna doza potvrde da je sposoban, uspešan i vredan, a pritom ne postoji osoba koja u svemu što radi oseća apsolutnu sigurnost - kaže Leonora Pavlica, klinički psiholog i konstruktivistički psihoterapeut.

- Sujeta se javlja kao zaštitna funkcija ega, jer ga brani od spoljašnje kritike i pokušava da održi njegovu veličinu. Zato smo svi manje ili više sujetni, što zavisi od toga gde i koliko nismo sigurni u sopstvene potencijale. Stvari koje su nam važne pokušavamo pošto-poto da odbranimo i da ih ne dovedemo u pitanje, a upravo su one plodno tlo za razvoj sujete.

Hrana za sujetu je laskanje i deluje po principu - što više "jedemo", sve smo "gladniji". Što nam se neko više udvara rečima koje želimo da čujemo, sve smo sujetniji. Što nam više aplaudiraju, mi bismo još. Stvarnost je ovakva, ali u ogledalu u kojem se ogledamo, ona je onakva kakvu želimo da vidimo.

Nadmenost i samouverenost

Sagovornica "Života plus" objašnjava da sujeta predstavlja neosvešćenu strategiju pojedinca da održi i pothrani vlastitu vrednost uprkos spoljašnjem pritisku. Da bi sačuvao poželjnu sliku o sebi, koristi se mehanizmima za filtriranje informacija. One koje ga prikazuju u poželjnom svetlu se opažaju i daje im se na značaju, dok se one koje ga osporavaju negiraju i guraju pod tepih.

- Sujetne osobe su vrlo rigidne, jer žele da po svaku cenu sačuvaju sliku o sebi, pa nijednu kritiku ne shvataju konstruktivno, već isključivo kao znak neprihvatanja i odbacivanja. Težnja da se dopadnu drugima i istovremeni strah od odbacivanja posledica su duboko ukorenjene nesigurnosti - kaže psiholog.

Fridrih Niče je u duhu filozofije to objasnio ovako: "Svako poseduje onoliko taštine koliko mu fali razuma". Međutim, upravo se mnogim velikim umovima pripisivalo da su bili mučki sujetni. Uzmimo samo primere Lava Nikolajeviča Tolstoja i Alberta Ajnštajna, čija je taština parala nebo. Ali, teško da su i oni priznavali da su sujetni, pa ih je većina doživljavala samo kao superiorne i nadmoćne.

- Sujeta se ispoljava kroz nadmenost i samouverenost, kao prepotentno potenciranje vlastite vrednosti, što drugima može da ostavi utisak superiornosti. Međutim, reč je o jakoj fasadi koja je izgrađena upravo zato što je ego ranjiv, fragilan. Sujetna osoba je preokupirana prihvatanjem i gladna je priznanja, jer je to jedini način da se nosi sa sopstvenom nesigurnošću, nezadovoljstvom i osećajem neutoljive praznine. Iako se čini da je ceo manevar organizovan oko veličanja ega, treba shvatiti da je srž sujetnog ponašanja u sprečavanju njegove povrede - objašnjava Pavlica.

"Muška" i "ženska" sujeta

Žene tvrde da su muškarci sujetniji, a oni im poručuju da je istina na drugoj strani. Stručnjaci pokušavaju da ih izmire, pripisujući sujetu i jednom i drugom polu, ali ne na istim "tačkama". Studija sa Univerziteta u Mičigenu je pokazala da su dame sujetnije kada je u pitanju odnos sa drugim ženama, pa teško podnose da je neka drugarica lepša od njih ili da imaju šeficu koja ne samo što je uspešna, nego je još i lepa. Muškarci su, s druge strane, tog problema lišeni, ali se ne mire lako sa tim da im je neki frajer "ukrao" partnerku i boli ih kada im ona prizna da joj je zgodan kolega ili komšija, jer su ubeđeni da su najbolji na svetu. I baš to im stvara stres, zbog čega su skloniji srčanim oboljenjima. Psiholozi su tokom popunjavanja upitnika pripadnicima oba pola uzimali uzorke pljuvačke kako bi im izmerili nivo kortizola, hormona stresa. Muškarci koji su pokazali visok nivo sujete su imali i visoku dozu kortizola, dok kod žena to nije bio slučaj.

- Iako momci navodno sebe obožavaju, oni takođe imaju krhke stavove o sebi, a često pribegavaju defanzivnim strategijama kao što je agresija i to u trenucima kada je njihov osećaj superiornosti ugrožen - navodi jedan od vođa studije.

Kažu da sujeta godi egu, ali truje dušu. Ruši prijateljstva, ugrožava veze, sprečava napredak na poslu... Ako je već opšte mesto, možemo li bar da joj stanemo na put, umirimo je?

- Kada nas okolina hvali, tu "hranu" za ego doživljavamo isključivo kao nešto pozitivno i ne dovodimo je u pitanje. Međutim, kritika nas, koliko god se trudili da je negiramo, suočava sa osećajem nelagode. Tada možemo najbolje da uhvatimo kako nas nagriza zub sujete. A da bismo ublažili to stanje, važno je da shvatimo da je kritika upućena samo malom delu naše ličnosti, nekoj našoj osobini, ponašanju ili postupku, a ne celini, da ne treba da nas ugrozi na nivou identiteta. Drugi važan mehanizam u suočavanju sa sujetom je svest o tome da ne možemo da budemo savršeni u svemu, te da nije mudro da se stalno upoređujemo sa drugima. Bolje je da se poredimo sa sobom, uviđajući koliko smo u nečemu danas bolji nego juče - kaže naša sagovornica.

BAJKOVITO DRUŠTVO BEZ TAŠTINE

Probajte da zamislite društvo bez sujete. Sagovornica kaže da bi ono na prvu loptu bilo bajkovito.

- Svi bi bili zadovoljni sobom, samopouzdani i realistični u pogledu procene sopstvenih sposobnosti. Međutim, ako niko ne bi reagovao na tuđu kritiku, ne bi preispitivao korektnost svojih postupaka i ako bi svi sve slepo radili prema vlastitom nahođenju, takvo društvo bi u najmanju ruku bilo bezobzirno. Izgubila bi se samorefleksija i motivacija da se korigujemo - smatra Pavlica.