Šta ostaje kad maske padnu

Svako jutro, za milione žena ritual je isti - na lice stavljaju kremu za lice, puder i rumenilo, na usne karmin, na oči maskaru. Ali, šminkanje se ovde ne završava. Pre nego što izađu iz kuće, zgrabe jednu od maski koja će im tog dana koristiti - nekad je to ozbiljna, drugi put komunikativna, treći put uspešna. Muškarci preskaču prvi deo rituala i njihove maske se možda razlikuju, ali suština je ista - i oni ih nose.

Lažni osmeh, tobož zainteresovano "kako si" uz naizgled saosećajno slušanje - obeležja su našeg doba. Stiče se utisak da glumimo sve - od zainteresovanosti za druge, preko orgazma, do savršenog života na Fejsbuku.

Vrlina ima veo, porok masku - upozoravao je Viktor Igo. I baš tako, maskama pribegavamo da bismo sakrili nesavršenost. A živimo u društvu koje sve manje toleriše falinke. U takmičarskom društvu 21. veka važno je biti bolji, lepši, bogatiji, uspešniji od drugog. Budi obrazovana, lepa, doterana, uspešna na poslu, dobra domaćica, posvećena majka, brižna supruga, strastvena ljubavnica - zahtevi se samo nižu. Pošto je nemoguće ispuniti previsoka očekivanja, pretvaramo se, pa na Fejs kačimo slike jela koje smo spremili kako bismo dobili potvrdu da smo sjajne domaćice, kupujemo najnoviji model "ajfona" iako ni stari nismo otplatili jer želimo da drugi misle da smo uspešni, a zavodničke sposobnosti dokazujemo tako što se drugaricama hvalimo da nam još jedan frajer nije odoleo.

Stavljanje maski, ipak, nije nužno loše i ne znači da se pretvaramo, već da prihvatamo socijalne norme ponašanja, primećuje psiholog savetnik i trener životnih veština Marijana Vilimonović. Prema rečima sagovornice "Života plus", nećemo se isto ponašati na poslu i kod kuće jer se zna šta je prihvatljivo u određenom okruženju, a šta ne.

- Predstavljanje sebe u boljem svetlu je nešto drugo. I to svi ponekad radimo, samo je pitanje mere, odnosno toga koliko slika koju prezentujemo odstupa od onog što zaista jesmo. Pa, svako zavođenje se zasniva na tome da sebe na neki način reklamiramo, naglašavamo vrline, a prikrivamo mane. A zavodimo svakodnevno, ne samo u partnerskim odnosima - ističe Vilimonovićeva.

Kao i u drugim oblastima, i u ovoj je ključno pitanje mere. Pa tako, jedno je kad smo na poslu ljubazni iako nam privatno nije ni do čega. Sasvim drugo, kad glumimo na duže staze.

- Otvoreno laganje i lažno predstavljanje bismo pre mogli da nazovemo svesnom manipulacijom i prevarom. Jer, kada se predstavljamo u najboljem svetlu, imamo svest da je sadržaj koji plasiramo deo nas, slika je pročišćena od mana i slabosti, ali je sve naše. Kada glumimo, prikazujemo sadržaj koji ne pripada našoj ličnosti, a želimo da ostavimo utisak da pripada - kaže Vilimonovićeva.

Američki pesnik E.E.Kamings je primetio da je najveća bitka sa kojom se suočavamo kao ljudska bića ona da sačuvamo sebe od osobe koju svet želi da postanemo. A svet postavlja toliko zahteva. Ako se povinujemo svima, nećemo govoriti ono što mislimo, već ono što pretpostavljamo da drugi žele da čuju. Nećemo se oblačiti kako želimo, već kako drugi očekuju. Strah da nas to čini prevarantima i dilema da li ćemo zaboraviti ko smo zaista, u tom smislu su opravdani. Prema rečima naše sagovornice, ni stavljanje maski u smislu ponašanja u različitim socijalnim situacijama, ni predstavljanje sebe u boljem svetlu ne bi imalo smisla bez drugih, odnosno publike.

- Maske imaju svoju funkciju samo u određenom kontekstu i društvenom okruženju. Svaka profesija ima svoju masku. Ali, ukoliko se sa njom poistovetimo, to može biti opasno. Predstavljanje sebe u boljem svetlu i verovanje da je ta slika istinita takođe može da naškodi jer se čovek sve više udaljava od sebe i istine, a što je bliže istini, to je mentalno zdraviji - kaže psiholog.

"Budi ono što jesi" je mantra koja je sve popularnija u poslednje vreme, možda i zato što smo postali ono što nismo. Ma kako zvučala površno, zapravo je tačna jer baš zato što mislimo da nismo dovoljno dobri, lepi, sposobni, bogati, imamo potrebu da glumimo.

- Sa pretvaranjem prestajemo kad prihvatimo sebe. Što smo iskreniji prema sebi, bićemo iskreniji i prema drugima. Što bolje i realnije vidimo sebe, to će i slika koju predstavljamo drugima biti realnija. Ako se prikazujemo u boljem svetlu, ne znači da sebe vidimo boljim i lepšim nego što jesmo. Naprotiv. Oni koji sebe vide manje vrednim imaju veću potrebu za veličanjem pred drugima - kaže psiholog.

Ako imamo u vidu savršene živote koje naši prijatelji žive na Fejsbuku, takvih je mnogo. I dok gledamo njihove fotografije misleći kako se lažno predstavljaju, strelica miša se neopaženo pomera ka ikonici "sviđa mi se". Lajkujući nešto što nam deluje lažno, i sami, svesno ili nesvesno, učestvujemo u igri pretvaranja. Nastavlja se to i u realnom životu gde je jedna od najčešćih optužbi na račun drugih isfoliranost i nedostatak iskrenosti. Ne treba, naravno, otići u drugu krajnost. Jer, ako bismo se svi ponašali onako kako u tom trenutku želimo i osećamo, vrlo je moguće da bi nastao haos.

- Nije moguće živeti bez maski, jer smo mi socijalna bića. Maske su kolektivna tvorevina, individua ih samo koristi na svoj način. Ali je moguće živeti tako da naša realna slika sebe i ona koju prikazujemo drugima budu približno iste. A da bismo to postigli, potrebno je da prvo sagledamo sebe realnije i iskrenije, bez lažnog sjaja, ali i bez lažne skromnosti - zaključuje Vilimonovićeva.