Učiteljici i upravnici vojne bolnice Bugari presudili u Prvom svetskom ratu

IME Mileve Škrljić mnogo znači, ali nije dovoljno poznato. Ona je tek jedna od potvrda koliko se nečija hrabrost olako zaboravlja, ali i opomena koliko je nepravedno zaboravljati takve heroine. Mileva je bila učiteljica i upravnica bolnice u ratu. Omiljeni pedagoški radnik i hrabra negovateljica.

Poznato je da je rođena u Kragujevcu i da je završila učiteljsku školu, a potom se zaposlila na obali Ibra. Raška je bilo mesto njenog službovanja u kojem je stekla velike simpatije učenika i njihovih roditelja. Bila je obožavana učiteljica, osoba od znanja i poverenja. Ali, ni ovde, kao ni u drugim školama, nije se dugo zadržala, jer je bila udata za policijskog pisara, koji je stalno menjao službu. Delila je sa njim čergarsku sudbinu i večno rađanje života na novim adresama. Nije se bunila protiv toga, ali se nikada nije navikla na rastanke sa đacima i nikada nije prestala da plače u tim trenucima. U knjizi "Znamenite žene Srbije" Žika Marković je zapisao da su Milevu kada se selila iz Raške ispratili svi meštani, pa i oni sa najvišeg brda. Kola su joj bila okićena najlepšim cvetovima. Posle toga je jedno vreme živela i radila u Čačku.

"Zavolela je pitominu kraj Morave. I ljudi su joj bili pitomi kao trava uz reku. Kada je napuštala grad plakala je više od dece i roditelja. Došli su "Dragačevci" da je trubama isprate", navodi Marković.

I opet je promenila sredinu, školu, učenike. Zaposlila se kao učiteljica u Kraljevu, a zatim je otišla u Vlasotince. Najduže je radila u Knjaževcu, ali ni ta epizoda nije potrajala. Gde god da je, makar i na trenutak, boravila, osvajala je i decu i odrasle. Svaku školu je ostavljala u suzama, a pratili su je sa glasnim i retkim pohvalama. Mileva je bila i članica "Kola srpskih sestara", pa je njeno ime uvek i svuda imalo dodatnu težinu.

Kada je 1912. godine počeo Balkanski rat, shvatila je da joj je mesto među ranjenim i bolesnim. Napustila je Knjaževac i krenula put Pirota, a zatim stigla u Kumanovo. Na sebe je preuzela odgovornost da vodi bolnicu Moravske divizije, koja je u tom momentu mogla da računa na deset sestara i samo jednog doktora. Nije joj bilo lako. Jedna bolest je utihnula, a onda je došla druga, isto opasna. Pegavac se širio, ali i panika među medicinskim osobljem. Mileva je jedina uspevala da ostane pribrana, da teši sestre, nosi se sa krvlju i gnojem, leči bolesne.

Posle bitke na Bregalnici, pokazala je naročitu hrabrost u sprečavanju kolere. U Velesu je dočekivala kolone ranjenika, pa je jedne slala dalje, u Skoplje i Beograd, a drugi deo je ostavljala ovde.

"Bolnica u Velesu je postala pravi štit protiv širenja epidemije kolere. Bolest je mogla do Velesa, ali od njega nije smela da se propusti. Imala je svoj karantin i iz njega se izlazilo samo posle sigurne provere zdravstvenog stanja. Mnogi ratnici su se bunili protiv ovog, ali je Mileva bila jasna: "Bolje je, ako Bog to hoće, da vi ili ja stradamo, nego da nam se tamo po Srbiji deca zaraze, i to od koga, od očeva, nesrećo naša", tako je govorila ova hrabra žena, a preneo Marković.

Kada su frontovi zatvoreni i mir nakratko zavladao, Mileva se vratila učiteljskom radu. Bila je presrećna što je opet među decom, a novu službu je dobila u Vranju. Međutim, ubrzo je počeo Prvi svetski rat i ona se ponovo obrela među ranjenicima. Postala je upravnik vojne bolnice u Vranju. Dan i noć je vidala rane vojnicima, spasavala ih od sigurne smrti, hrabrila, "terala" pegavac. Među njima je bilo mnogo očeva njenih učenika. Imala je već toliko iskustva da je mogla da parira doktorima i svi su se divili njenoj pribranosti i požrtvovanosti.

Kada su Bugari ušli u Vranje i bolnicu okupirali svojim ljudima, Mileva je kao upravnica trebalo da je preda neprijatelju. Ali, nije uspela da se na vreme povuče sa srpskim trupama. Bio je 29. novembar 1915. godine, tačno u ponoć, kada su na njena vrata počeli da lupaju bugarski vojnici.

"Dvojica su joj naredila da gotovo polunaga, ali vezana, krene napred. Doterali su je u centar grada. Tu su već bili neki viđeni Vranjanci, i na trgu su vezali "svakog za svakog". Isterali su ih iz grada. Uveli u obližnju šumu. Pronađeni su posle dva dana. Niko od njih nije bio ubijen metkom. Svi su klani. Svima su sečeni delovi tela. Teško ih je bilo uopšte pokupiti. Bio je to hir bugarskih koljača i dželata", zapisao je Marković tužnu priču o tome kako je završila ova hrabra žena. Dodao je još samo da je, kao i ostali koji su tog dana stradali, tiho i gotovo krišom sahranjena voljena učiteljica.

LEČILA LEPOM REČJU

"Bila je prava kiša, ona što utanja. Pa, susnežica. I, redom, hladno, pa kiša, susnežica a ona sa šatorima ili u pokojoj privatnoj kući, gde se moglo... Harala je srdobolja. Strašno i prestrašno oboljenje. Gore od svih rana stečenih na frontu. Nekako s ranjenicima je bilo i ovako i onako, ali se izdržavalo. Tamo gde se nije moglo lekom i operacijom, Mileva je tražila lepu reč: "Leči i lepa reč, leči!", često je govorila nemoćnim sestrama", navodi Marković kako je Mileva prevazilazila teške ratne dane.